знали ни прапоречани, ни пећинци, ни приморци. Она се јавља
истом код швајцарских језераца, али од једном тако већ
развијена, да се не може за примитивну сматрати. И одиста,
швајцарски сојеничари гајили су и жита и варива и воће и ткачке
биљке и стоку; па није вероватно да су се они сами од једном тако
разноврсним радњама могли довити.
_Земљорадњом_ су добијане разне врсте пшенице и јечма, грашак,
сочиво, ситни боб и лан. За риљање земље служиле су велике
камене секире, зашиљено кукасто дрво и јеленски рогови. Неки од
ових предмета удешавани су као ралице а неки као мотике и
пијуци. Од јеленскога рога са парошцима грађени су двозуби
пијуци који су ушицом на држаље наглављивани (види напред слике
прибора сојеничарскога).
Жита су грубо млевена у каменим жрвњевима, па је од млива грађен
хлеб без квасца.
2. _Воћарство_ је почело прибирањем дивљих јабука, крушака шљива,
трњина, трешања, јагода, купина, дудиња, лешника, жира итд. Од
овога је воћа јабука прва била облагорођена; то сведоче
угљенисане крупне кришке њене, које су цепане да би се лакше
могле осушити и за чување спремити. Вероватно је да су се
неолићани сладили и вињагом јер је беше у дивљини, али не
изгледа да су за вино знали. Напротив, мисли се да су правили
неко алкохолско пиће од купина, чије су семке гомилама нахођене
у сојиштима робенхаузенским.
3. _Сточарство_ се морало развијати много спорије но друга
занимања јер је овде човек имао да савлађује природне навике и
ћуд животиња. Ирвасе, говеда и коње ловио је човек у почетку као
дивљу зверад, па их је тек доцније више или мање могао
припитомити.
У кватерним временима нису људи имали никаквих домаћих животиња,
били су ловци и рибари али не и пастири.
Најстарије припитомљене животиње јесу пси, чијом су помоћу друге
животиње припитомљаване. Њихови су остаци нађени у најстаријим
неолитским слојевима. – Нешто доцније одомаћено је и свињче. –
Вероватно је да су и коњи припитомљени у неолитској периоди,
када је домаће говече већ врло распрострањено било. – Козе и
овце припитомљене су у истим временима.
Ни једна тица није била припитомљена за време каменога доба.
Млечну стоку патили су људи од вајкада не само због укусна меса,
него и због млека које су радо пили и од кога су за време
робенхаузенско градили сир и масо.
~Пловидба и Трговина.~
1. Историја нам казује легенде о пловидби најстаријих народа а
Преисторија тврди да су пловити умели и људи њенога домашаја. У
Енглеској, Француској и Италији нађени су прости чунићи на
дубини 20 и 30 м. испод корита садашњих река, а са њима камене
секире којима су у деблу дубени, и кости мамутове, са којима су,
по свој прилици, ови људски рукотвори сувремени. Ти би остаци,
дакле, били из времена палеолитскога, кад о њима никакве сумње
не би више било. Из доба неолитскога датирају оранице нађене у
швајцарским сојиштима, на којима се познаје да су дубене не само
секиром него и ватром. Неке су од ових по 15-16 м. дугачке и по
читав метар широке, тако да је у њих могло стати по 30 људи. Све
су у једноставном храстовоме деблу ижљебљене. Крајеви су им или
просто зарубљени или зашиљени а кадшто и за држање и преношење
удешени. Вероватно је да су и приморци имали бар оваквих лађица,
јер су на њиховим буњиштима нађене љуштуре и кости од животиња
које се лове на широкоме мору подалеко од обала.
Пре но што су се људи довили да жљебе чунове у великоме деблу,
могли су се за какву кратку пловидбу послужити простим
необрађеним шуљком од дрвета. Неколико шуљака повезаних једно уз
друго могаху им дати пошироку плуту, дакле много подесније
средство за прелаз преко река. Чун је већ много савршенији суд за
пловидбу, и његова је израда захтевала више времена и вештине но
просто брвно или плута.
2. И најстарији преисториски народи морали су производе једне
земље разносити у друге земље, јер потребнога им градива није
свугде у природи било. Прво пада у очи велико распрострањење
кремених алатљика, а кремена нема баш близу сваке преисториске
насеобине. Напред је већ помињато да се сада зна за више места
где су биле праве фабрике кремених ножева, тестерица, стрелица
итд., одакле су се ове направе разносиле у околне земље. За тим
се зна, да су се пећинци на обалама Средоземнога Мора китили
пужићима из Атлантског Океана и обратно, да су се белгиски
пећинци китили фосилима из париских слојева а швајцарски из
бечких слојева. На неким пак местима нађени су обоци сакупљени
из разних крајева. Најзад се зна и то да су се многи европски
неолићани китили ћилибаром, чији су мајдани на обали Балтиског
Мора.
То све доказује да је и у палеолитској периоди било саобраћаја
међ' разним географским областима, да је било размене предмета
па дакле и неке врсте трговине.
У неолитској периоди овај се саобраћај канда протегао чак и на
земље ван Европе. На то указују прво неке одомаћене животиње,
чији преци нису у Европи живели. То се доказивало и алаткама од
нефрита, за који се минерал до скора није знало да га у Европи
имаде а у Азији је од давно познат, па се мисли да је од туда и
доношен. Вероватно је да су многи неолићани дошли из Азије па да
су са својом колевком и даље у саобраћају остали.
~Уметност.~
Сувременици старога каменога доба имали су и осећања за лепоту и
осећали су потребу за својим личним улепшавањем. Иначе се не би
могло разумети зашто би се разноврсним предметима китили и на
шта би употребљавали црвену боју, која је нађена у великој
множини њихових трагова. Вероватно је да су своје тело не само
бојадисали, но да су га и шарали (тетовисали) као што и данас
чине многа не баш врло дивља племена. Интересантно је да су се
људи почели китити пре но што су се почели одевати, према чему
изгледа да је у одећи луксус претходио потреби. Овоме су доказ
неки нацрти из старог каменога доба, који представљају људе и
жене голе али са гривнама и ђерданима.
Први цртежи из палеолитскога доба јесу просте праве и криве
линије, одвојене или груписане и укрштене тако да представљају
неке просте геометриске фигуре или облике лишћа од папрата или
четинара. За тим долази подражавање сложенијих облика цвећа и
листова; а највише има цртежа који представљају више животињске
облике: мамута, ирваса, коња, вола, јелена, дивокозу, па понекад
и лисицу, курјака, риса, ждеру, медведа, видру, итд. Сви главни
представници кватерне фауне представљени су тако у цртежима
кватернерних људи (сл. 73). Цртежи су ови резани на кости и на
камену, а вероватно и на дрвету, али су се ови у току времена
ласно могли поништити.
[Слика: Сл. 73. – Слике животиња из старог каменог доба. - 1
телеће главе на ручици мача од ирвасова рога која је и по ободу
олучићама ишарана – 2 слика дивокозе са прстенастим роговима. –
3 слика великога пећинског медведа изрезана на шљунку. – 4 држље
мача од ирвасова рога изрезано на прилику мамутову, чија би
сурла била упућена међ' предње ловце а кљове правцем мача
преломљенога. – 5 слика маутова изрезана на слоновој кости. – 6
глава антилопе сајге, која сада живи у Сибиру. – 7 слике ирваса
изрезане на камену шкриљцу. – Сви су ови предмети нађени у
магдаленским слојевима по пећинама Јужне Француске.]
Виши ступањ уметности представљају нам резбе рогова или костију у
рељефу, каквих је такође доста остало из неолитскога доба.
У неолитској периоди примећује се у почетку назадак у овим
гранама уметности, па се за тим јавља дивна орнаментика на
земљаноме посуђу, које се тада у велико израђивало. Лепи примери
рада у рељефу из овога доба сачувани су по стенама шампањских
вештачких гробница, а разнолике декоративне и загонетне
симболичне фигуре изрезане су по стећцима долмена и менхира у
Бретањи итд.
Ништа се не противи претпоставци да су људи каменога доба били и
музикални. Тичји цвркут и певанија могаху их подстицати да
пробају и сами певати и свирати. Али од музикалних инструмената
позната нам је до сада само једна коштана жвиждаљка која је
можда више за ловачку но за афективну потребу употребљавана.
~Религија.~
Најстарији видљиви израз религиозности људи каменога доба јесте
сахрањивање мртвих, који се обичај увео већ у палеолитској
периоди, што сведоче напред поменути наласци у неколиким
пећинама у Италији, Француској и Белгији. Вера да овоземни живот
није једини, но да се наставља или да ће се једном наставити и
после смрти, – претворила се у неолитској периоди у право
обожавање мртвих. Ова вера и ово осећање изазвали су читав низ
грађевина за мртваце и погребних обичаја; њима Преисторија
дугује захвалност за највећи део својих докумената, јер без тога
не би се до сада очувала најдрагоценија археолошка грађа. И у
неолитској периоди људи су сахрањивани прво по природним пећинама
које су као готове гробнице већ послуживале. У неким су
пределима плитке пећине, окапине и надстрешице дограђиване да би
за исти циљ могле послужити. У другима пак, као нпр. у Шампањи,
копане су подземне гробнице.
Највиђеније и највише распрострањене су мегалитске гробнице то
јест долмени (камени столови) и тумулуси (громиле, могиле,
анте).
Вера да мртви живе и на оном свету или да ће васкрснути за нов
живот наводила је људе да уз своје мртве додају разноврсне
прилошке од оружја, алата па и од јестива. Оваквих је укопнина
нахођено по свима гробницама каменога доба. Међ' укопнинама има
и предмета који се као амајлије и талисмани морају сматрати, а и
ови указују на веровање у неке тајанствене силе јаче од човека.
Обични су талисмани: колутић од трапановане лубање, прстен од
камена, шљунак природно проврћен, проврћена глачана секира,
крилато парче гипса или сталактита.
Под утицајем религиозних идеја подизани су и напред помињати
кромлеси и друге велике камене биљеге. Неки од ових сматрани су
као жртвишта, јер има знакова, да су већ неолићани замишљеним
вишим силама подносили на жртву чак и своје ближње. И
антропофагија се по свој прилици завела услед неке вере и
предрасуде, а не баш под нагоном какве велике невоље.
~Друштво.~
Ваљало би најзад написати штогод о организацији људскога друштва
у каменом добу али за ово немамо никаквих сигурних података.
Вероватно је да у првој каменој периоди и није било правога
друштва измеђ' несродних људи, и да је породица била највећа
људска заједница. Није нам ласно докучити какви су били одношаји
и дужности појединих чланова породице. Али на костима изрезане
слике људи и жена из каменога доба, указују да се човек старао
за храну и да се већ тада одликовао храброшћу, снагом и својим
рукотворима, а жена је и тада представљана у улози мајке и
гиздавке.
Повеће људске насеобине јављају се тек с почетком новога каменога
доба. Вероватно је да од тада почињу и неке социјалне установе,
али нам од њих није остао никакав видљиви траг. Свакојако је дух
заједнице и солидарности морао бити већ врло јако развијен код
оних неолићана који су подизали оне велике грађевине: долмене,
менхире, палафите и градове у Европи и земљане насипе у Америци.
Проматрањем живота и обичаја код садашњих нецивилизованих народа,
једино бисмо могли доћи до података, на основу којих бисмо можда
смели нагађати какво ли је било првобитно друштвено уређење. Али
то не улази у план ове књиге. То ће без сумње урадити који
други, позванији члан Српске Књижевне Задруге.
~СПИСИ О ПРЕСТОРИСКИМ ЉУДИМА [Фуснота 1]~
~I, у опште о свима.~
~Büchner L.~: Das goldene Zeitalter. Berlin 1891.
~Cleziou H. du~: La création de l'homme. Paris 1887.
~Debierre Ch.~: L'homme avant l'histoire. Paris 1888.
~Figuier L.~: L'homme primitif. Paris 1870.
~Hamy E. T.~: Précis de Paléontologie humaine. Paris 1870.
~Hon H. Le.~: L'homme fossile en Europe, Paris 1878.
~Hoernes M.~: Die Urgeschichte des Menschen. Wien 1892.
~Joiy N.~: L'homme avant les métaux. Paris 1888.
~Lubbock S.~: L'homme préhistorique. Paris 1876.
~Leyelle Ch.~: L'ancienneté de l'homme. Paris 1870.
~Mortillet G. de~: Le préhistorique. Paris 1883.
~Mortillet G. de~: Origines de la chasse, de la pêche et de
l'agriculture. Paris 1890.
~Mortillet G.A.A. de~: Musée préhistorique. Paris 1881.
~Nadaillac de.~: Die ersten Menschen. Stuttgart 1884.
~Niederle L.~.: Lidstvo v době předhistoriske. V Praze 1893.
~Quatrefages A. de~: Introduction a l'étude des races humaines.
Paris 1889 стр. 51-123.
~Zaborowski-Moindron~: De l'ancienneté de l'homme. Paris 1871.
~Zaborowski~: L'homme préhistorique. Paris 1878.
~II, у појединим деловима света.~
~Baye J. de~: L'Archéologie préhistorique. Paris 1880.
~Botta fils P.E.~: Sur le Liban et l'Antiliban. (Mémoires soc.
géol. de France Tom I. стр. 135).
~Broca P.~: Mémoires d'Antropologie. T. II. Paris 1874.
~Cartaillac E.~: La France préhistorique. Paris 1889.
~Congres~ internationaux d'Antropologie. Budapest 1876. Paris
1878. Moscou. 1892.
~Corresspodenzblatt~ d. deutschen Gesellsch. f. Antropologie,
Ethnologie und Urgeschichte. 1892 München.
~Cotteau G.~: Le préhistorique en Europe. Paris 1889.
~Deniker A.~: Le préhistorique en Allemagne (Revue d'Antropologie
1888 1.).
~Dictionnaire~ des sciences antropologiques. Paris 1889.
~Dupont E.~: Les temps préhistoriques en Belgique. Paris 1872.
~Evans J.~: Les ages de la pierre... de la Grande Bretagne. Paris
1878.
~Garnier~ l'abbé: L'homme préhistorique dans le département de
l'Aube. Troyes 1884.
~Grande Encyclopédie.~
~Gross V.~: Les protohelvétes. Berlin 1883.
~Heer 0.~: Die Urwelt der Schweiz. Zürich 1879.
~Hochstetter F.~: v. Berichte d. prähistorischen Commission d.
mathem. naturwiss. Classe d. k. Akad. d. Wissensch. I-VII. Wien.
~Issel A.~: Liguria geologica e preistorica. Genova 1892.
~Lartet L.~: Note sur la decouverte de silex taillés en Syrie...
(Bullet. Soc. géol. de France 1865).
~Mittheilungen d.~: Antrop. Gesellschaft in Wien.
~Munro~: The Lake-Dwellings of Europe. London 1890.
~Perthes Boucher de~: De l'homme antediluvien... Paris 1860.
~Ranke J.~: Der Mensch. II. Leipzig 1890.
~Revue mensuelle~ de l'Ecole d'Anthropologie de Paris. 1-er et
2-em année, 1891 и 1892.
~Ribeiro C.~: Etudes préhistoriques en Portugal. Lisboa. 1878.
~Stefanescu G.~: Cursû elementarû de Geologia. Bukaresti. 1890.
~Уваровъ A. С.~: Археологiя Росиiй. Каменный перiодъ. Москва
1884.
~Шкропилови Братия~: Паметници изъ Българско. София 1888.
~Юриничъ С.~: Пещерата Полички при Дрѣновския мънастиръ Св.
Архангель Михаилъ. (Сборникъ за нар. умотвор. VI. 1892).
~III, У српским земљама.~
~Bulletino di Archeologia et Storia Dalmata.~ Spalato.
~Геолошки Анали Балканскога Полуострова.~ Београд.
~Гласник Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини.~ Сарајево.
~Гласник Српског Ученог Друштва.~ LI. 1882.
~Отаџбина~ 1891.
~Popis arkeol. odjela nar. Muzeja u Zagrebu.~ I. 1889.
~Просветни Гласник.~ Београд 1883, 1892 и 1893.
~Rad jugoslavenske Akademije.~ LXXVIII.
~Радимски B.~ Прехисторичка налазишта.... с особитим обзиром на
Босну и Херцеговину. Сарајево 1891.
~Старинар српског археолошког друштва.~ III. VIII. IX.
~Viestnik hrvatskoga arkeologičkoga društva.~ Zagreb.
[Фуснота 1: У овоме су списку набројани само они списи, који су
ми били при руци кад сам писао _Камено Доба_. И ако су ти списи
са свим довољни ипак ваља знати да има још много књига о
преисториским људима, али их не вреди овде набрајати јер се за
сада ни у Београду не могу на прочитање добити.]
~РЕЧНИК~
~абонос~, угљенисано отврдло дрво.
~агршак~, колутић од кости или од рога, што се натиче на вретено
да буде замашније, прешљен.
~алувијум~ иди _алувијон_, речни нанос од песка, шљунка или муља.
Ствара се и сада по кључевима поред река, за време њихових
излива.
~амфиболит~, стена створена од минерала који се зове амфибол.
~Анатомија~, наука о деловима тела људског и животињског.
~Антропологија~, наука у којој се изучава природа човека и
људских раса. Она прво разматра све телесне особине по којима се
човек разликује од животиња (зоолошка Антропологија), па особине
по којима се распознају поједини делови људскога рода: расе,
типови, народи, племена (Етнологија). Како се људи од животиња и
једни од других одликују највише главом, то је наука о особинама
лубања, _Краниологија_, постала један од најважнијих дедова
Антропологије.
~Антропофагија~, обичај јести људско месо, што су још и у овоме
веку имали неки дивљи народи у Африци и Аустралији. Први повод
овоме обичају била је, по свој прилици, каква предрасуда, а
можда је негда и глад ову наваду подстицала. Од овога обичаја
нема никаквога трага из старога каменога доба, из новога
каменога доба има неких знакова по којима би се могло мислити да
је тада већ било антропофага, али ови знаци нису најпоузданији.
~Аријевци~, народи индоевропскога стабла: Индијанци, Иранци,
Јермени, Грци, Романи, Келти, Германи, Словени и Албанесци.
~арсенал~, оружница.
~артефакт~, рукотвор.
~Археологија~, наука о старинама.
~Архитектура~, вештина грађевинарска.
~атмосфера~ је сав ваздух око земље.
~аутор~, творац, писац.
~ахат~, шарена смеша од разних врста кварца.
~базалт~, црна смеша, која је као лава из вулкана искуљала.
~бамбус~ расте у Индији и другим топлим земљама; има стабљику
врло високу и дрвнасту.
~барикада~, грудобран, бедем.
~басен~, котлина, водопађа неке реке.
~бат~, чекић.
~бигар~, шупљикави меки и лаки кречњак што постаје из извора у
којима има много растворене кречне стене. По српских земаља има
га много у крајевима где су брда највише од кречњака саграђена.
~бичкија~, чизмарски нож за кожу.
~брахикефали~, људи који имају лубање округласте, а не дугуљасте.
Такве лубање имају Срби и други Словени. Лубања се зове
округласта кад није врло много дужа но што је широка. Дужина се
мери од повија до потиљка, а ширина тамо где је најшира а то је
обично пречник између слепоочних костију. На свима здравим
лубањама овај је пречник макар за неколико милиметара мањи од
поменутога пречника дужине.
~бречије~, стене сложене од ћошкастих комада других неких стена.
_Kоштане бречије_ граде се у пећинама или пукотинама, где има
костију од кичмењака кад се ове у каквоме муљу или у сиги
стврдну.
~бронза~, смеша од бакра и калаја.
~валутак~, валут, обал камен као песница велики.
~вегетација~, биље, прорашће.
~Геологија~, наука која разматра од чега је наша земља саграђена,
како се њена грађа ствара, како постају брда и доливе и колико
се и како Земља мењала док није постала оваква какву је сада
знамо. Она полази прво од разматрања разних облика површине
Земљиве (Морфологија Земље) и физичких и животних прилика на њој
(Физиографија Земље), па изучава промене које се на њој врше под
утицајем атмосфере, воде и организама (Динамика спољашњих Земних
сила), вулкана, врелих извора и земљотреса (Абисодинамика). Ово
разматрање садашњих појава на земљи предмет је онога дела
Геологије који се обично зове: Физична Географија. – У правој
Геологији изучава се прошлост земљина и њени резултати. Ту имамо
науку о материјалу од кога је земља саграђена (Петрологија) па о
плану и реду по коме је грађа сложена (Тектоника и Орогенија) и
историју узастопнога промењивања и развитка свију делова земљине
коре (Стратиграфију).
~гласијалан~, онај који је порекла леднога, глечерски; каже се:
гласијални шљунак, гласијално доба итд.
~глечер~, ледна маса што се са високих брегова, вечним снегом
покривених, спушта полагано у долине док се не отопи, ледник.
~глечерски~, види гласијални.
~гравирање~, урезивање слика у камен, кост или дрво.
~гранит~, чврста, зрнаста стена сложена од неколико разних
минерала.
~графит~, чист угаљ од кога се граде писаљке.
~гроот~, ~грохот~, камењак, што се по брдима осипље где су точила
итд.
~датум~, дан кад се нешто десило.
~дегенерисан~, онај који се изметнуо, изродио.
~деформисан~, онај који је своју форму изгубио.
~дилетант~, човек, који се о нечему бави из љубави к томе послу,
без нарочите спреме и позива.
~дилувијум~, име које се примењује на старе речне наносе, који се
од садашњих разликују по времену постанка а кадшто и по положају
спрам садашњих речних корита. Име је усвојено у времену кад се
мислило да су ови наноси створени за време неког великог потопа.
~диорит~, једра стена сложена од амфибола и минерала што се зове
плагиоклас (којим се грчким изразом означује да се косо цепка).
~доликокефали~, људи са дугуљастим лубањама, као на пример
Енглези. За лубању се каже да је дугуљаста кад је много дужа но
што је широка (упор.: брахикефали).
~емаљ зубни~, онај цаклени спољашњи део на зубима.
~ератично камење~, оно које су глечери из даљине донели.
~ерупција~ је на вулкану, када избацује дим, пепео, песак или
лаву.
~Естетика~, наука о лепоме.
~естетичан~, леп.
~Етнологија~, наука о људским расама.
~жало~, положита, песковита обала морска.
~жбук~, блато којим се плетаре (колибе) облепљују.
~жртвиште~, место где су се боговима жртве приносиле.
~жупно~ (место), топло, са благом зимом.
~земунице~, у земљи ископани и наткривени простори за обитавање.
~Зоологија~, наука о животињама.
~индиферентно~, без утицаја, немарно, све једно.
~индустрија~, уметност у ручноме раду, мајсторија, радиност.
~инстиктивно~, по нагону, без размишљања.
~интелигентан~, уман, врло паметан.
~јадеит~, врста минерала названога пироксен. Боја му је зелена
или зеленкасто белушава. Једар је, а у ватри се топи. Од њега
Хинези граде врло многе кипове.
~једномано~, што је целцато а не из делова.
~једриште~ је израз употребљен за комад камена, од кога су оруђа
окресивана.
~камфорача~, дрво из кога у Китају и Јапану ваде камфор.
~категорија~, врста или природа некога предмета.
~карика~, прстен, павта, гривна.
~Келти~, прастари европски народи од стабла индоевропскога, који
су се претопили у млађе европске народе а чији се језик у
неколико сачувао у говору Бретањаца, Ираца и Шкота.
~класичан~, примеран, узорит.
~климат~ казује колико је у коме пределу топло, ветровито и
кишовито.
~кљове~, дугачки и велики зуби слонови.
~кључ~, равница међу речним завојцима.
~компликован~, који није прост, него заплетен, сложен.
~комуникација~, саобраћај.
~конгломерат~, стена сложена од разнога шљунка.
~континенти~ су највеће земне просторије: Европа, Азија, Африка,
Америка и Аустралија.
~конус~, купа, пласаста гомила.
~коруба~, кора од дрвећа која се употребљава за водовод,
котарице, кров итд.
~крумлех~, мегалитски споменик од више каменова стављених око
некога долмена или места где је можда била богомоља или
жртвеник. У књизи је ова реч писана и _кромлич_, јер је и тако у
нашу књижевност узета. Етимолошки је правилно _крумлех_ што у
бретањском језику значи криви (крум) свети камен (лех).
~култура~, обрада земље, наука, књижевности, уметности итд.
~курган~, реч којом се у Русији називље тумул (могила, гомила или
громила).
~лава~, усијана растопљена маса што куља из вулкана док се не
скамени.
~лапорац~, кречњак помешан са глином.
~латерит~, црвенкаста земља која постаје у тропским пределима (у
Индији и Јужној Америци) под утицајем плахих киша на чврсте
силикатне и друге стене. У Индостану има и по 60 мет. дебелога
слоја латерита, који је постао распадањем базалта Деканова.
~Лемурија~, замишљени предео тамо негде где се претпоставља да је
био и Рај, то јест код Индије, у северноме деду Индискога
Океана.
~лес~ (или леш), песковита глина по странама у долини Дунава,
Рајне итд., створена у кватерној периоди; у њему су очуване
кости мамута и других кватерних животиња а и рукотвори од камена
из доба палеолитскога.
~лињав~, без длаке.
~Лингвистика~, наука о језицима.
~литература~, књижевност.
~ловина~, што се улови.
~локалан~, онај који се тиче једнога места.
~мегалит~ је сложена реч од две грчке које означују _велики_ и
_камен_. Мегалитски су споменици: менхири, крумлеси и долмени
(види ове речи).
~мезокефали~, људи чије лубање нису ни врло округле ни врло
дугуљасте већ им је сразмера дужине спрам ширине осредња; такве
главе имају на пример Јевреји.
~менхир~, велики камен укопан као белега каква; има их који су 21
метар велики и 4 метра дебели; мисли се да су подизани за спомен
каквог знатног догађаја.
~метеризи~, опкопи за војску, шанчеви.
~миздрак~, копље, џида.
~мирта~, зимзелено шибље са белим мирисним цветићима.
~моногенизам~, мишљење оних људи (_моногениста_) који верују да
су сви људи постали само из једнога корена.
~моштанице~, велике греде на мосту.
~музеј~, место где се прикупљају и сређене чувају збирке
животиња, руда, биљака итд., или слика, одела, оружја, новаца
итд.; поједине одаје у музејима зову се често _галерије_.