Азији је у опште тешко установити хронологију на основу облика и
градива појединих преисториских предмета; нити се тамошњи
предмети смеју сматрати за савремене са сличним предметима у
Европи. Сличност предмета може да постане под разним утицајима,
које није ласно разазнати: негде су рукотвори једнаки зато што су
од сродних или подједнако умешних људи; негде зато што су из
истих места донети; негде је једнако градиво наметало и
једнолику ораду или су једнаке потребе у једнаким приликама
подједнаким средствима и задовољаване. Са тога се занатска
вештина није свуда у исто доба подједнако развијала: бивало је и
застоја и устука и скокова. Свакојако нема сумње да је и у Азији
пре металне културе била култура камена и то прво палеолитска,
па неолитска, као и у Европи.
О раси преисториских Азијата не може се ништа рећи, јер још није
нађено анатомских делова, на којима се расе распознају.
~Африка.~
Црни Континент још мање је познат но Азија. Познати су северни и
јужни окрајци његови; на северу су најбоље проучени Алгир и
Египат а на југу Предгорје Добре Наде.
У ~_Алгиру_~ је палеолитска епоха представљена окресаним кременом
како у пећинама тако и у речним насипима из доба кватернога.
Оруђа шелског и мустијерског типа нађена су у оранској
провинцији на девет места а на остале палеолитске типове још се
није тамо наишло. Најстарији шелски рукотвори нађени су и одонуд
Сахаре у земљи Туарега. – Неолитска је епоха представљена не само
неким примерцима од глачанога камена већ и селиштима а можда и
долменима, који су по свој прилици у познијим временима још више
подизани. Интересно је да је неолитских кременова нађено на врло
много места у Сахари, око некадањих изворишта, што доказује да
је у овој пустињи тада била друга клима и хидрографија, те је и
могла бити насељена.
Из државе ~_Конго_~ донети су недавно примерци палеолитских и
неолитских рукотвора од кремена.
У ~_Египту_~ су нађени камени рукотвори тако разних облика, да би
се међ' њима могли одабрати представници свију ступњева камене
културе. Али лежиште ових предмета није утврђено, па им се ни
ред старости њихове не зна. Највише је предмета нађено на
површини земље око извора или места где је у земљи било кремена
за обраду. Ту су биле праве радионице кремених алатљика, јер су
ове туда на хиљаде заостале.
На јужноме крају Африке најстарији људски алати ископани су из
кватерних терена у околини ~_Натала_~. Судећи по том алату рекло
би се да су му творци били ловци без сталних станишта. Они су
израђивали оружје налик на шелско и просте ошиљке за копља;
изгледа да за лук и стрелу још нису знали. Градили су камене
ножеве и стругала, којима су могли уловљену животињу разудити и
кожу којекако за одећу скројити. Ови најстарији афрички
каменодељци нису оставили нигде својих костију, те се не може ни
нагађати којој су раси могли припадати.
Како лингвисте тврде да се у врло многим афричким језицима једном
или једноликим речима означују камен и секира, то се и тим путем
може закључити да је камена култура владала негда целом Африком.
~Америка.~
Нови Континент није ни мало новији од Старога у погледу старости
својих становника. Када га је Колумбо нашао он је већ био сав
насељен; од обала Атлантскога до обала Тихога Океана и од
Севернога Леденога Мора до Кап-Хорна живели су већ многи народи
разних раса и разнога ступња цивилизације, почевши од голих
пустињика и рибара без крова до држављана са законима и
литературом, са сјајним палатама и храмовима. А када се почеше
тражити претече ових народа на америчкој земљи, онда се брзо
дознаде, да се је људски род и тамо развијао као и у Европи, тј.
да је прошао кроз периоду камена и да су први људи већ и тамо
живели када и огромни сисари, којих је већ нестало са лица земље.
Међу тим сисарима сем мамута су живеле тамо још две друге врсте
слона (_Elephas Colombi_ и _E. americanus_) а живели су још и
мастодони који су у Европи били нестали на крају терцијарне
периоде. Кости слонова и мамута нађене су кадшто заједно са
кременим стрелицама, по чему би се могло мислити да су људи ове
животиње ловили. Особене животиње са којима су се преисториски
Америчани сусретали беху џиновски ленивци (на пример
_Megatherium_ и _Mylodon_) међу којима је најчуднији изгледао
велики оклопник (_Glyptodon_) од кога и сада живи један омањи
представник. Коштани оклоп ове животиње толико је велики да су
га људи са убијене животиње свлачили и под њега се као у какву
колибицу завлачили; то сведоче нагореле и поломљене кости,
пепео, угаљ и камени рукотвори нађени у таквим лубинама. И под
овако чудноватим кровом људима је било боље но на голој ледини
под небом, које није увек ведро.
2. Трагови америчких поречана нађени су у кватерним наносима
многих тамошњих река а нарочито у Северној Америци. То су
људском руком обрађени одломци камена, који се по обради
подударају са европским по најстаријим облицима. Али градиво
није исто, јер је у Амеици кремен доста редак а понегде га никако
и нема, па су људи употребљивали друго стење: гранит, сијенит,
порфир, а нарочито опсидијан, кога има много по америчким
вулканским брдима, а чије окресине имају врло оштре сечивице.
Камени рукотвори нађени су и у неким глечерским наносима, што
сведочи да се је ледник туна распростро преко негдашњих људских
станишта. Понегде се пак врела лава преко лежишта људских
остатака излила и скаменила.
И у неким пећинама америчким нахођени су обрађени предмети од
камена, који се потпуно подударају са преисториским рукотворима
из европских пећина. У оним давнашњим временима људи врло
удаљени једни од других израђивали су једнака оруђа за подмирење
једнаких потреба. То најбоље потврђује истину, која излази из
овога проматрања каменога доба у свету: да камена култура није
култура једнога народа већ је то једна периода у развићу људске
културе у опште, кроз коју су прошли, неки раније, неки позније,
сви преисториски народи на земљи.
3. Млађе камено доба оставило је у Америци неколико врста
различних споменика. Многобројна и пространа буњишта од љуштура
морских шкољака (Shell-mounds) нагомилана су дуж атлантских
обала Северне Америке, у Новој Шкотској и Новој Енглеској,
Каролинској, Ђурђијанској, Флориди, Алабами и Лујзијанији. Исто
их тако много има и поред обала Тихог Океана а нарочито много око
Сан-Францишка. Даље су нађене по обалама Мексике и Јужне Америке
до у Патагонију и Огњену Земљу у којој се и сада нагомилавају.
Љуштура свуда има највише оних од острица и дагања.
У државама Минезоти, Јови, Илинои, Мисури, Индијани, Флориди,
далеко од морских обала, има буњишта са љуштурама речних шкољака
па и од сувоземних пужева.
У свима тим буњиштима има поломљених костију од разних животиња,
што сведочи да се ондашњи људи нису могли задовољити само посним
месом мекушаца, већ су радо и топлокрвне зверке ловили. Шта
више, има знакова да нису презирали месо и мождину свога
сопственога рода.
Животиње чије су кости остале у оним буњиштима припадају фауни
садашњој а не кватерној. Људски рукотвори из тих лежишта такође
су савршенији но они напред помињати. По тим се знацима познаје
да су народи од којих ова буњишта осташе, живели после кватерне
периоде. А да су врло дуго тај начин живљења задржали, сведочи
факт, што су у њиховим разним стаништима и разни културни ступњи
представљени. Буњишта примораца садрже савршеније рукотворе но
што су остаци у буњиштима од слатководних мекушаца.
4. Сем ових насеобина у Америци су пронађена и другачија
преисториска станишта. – Ту су на првоме месту бедемима
осигурана селишта (Paraderos) у Ла-Плати и Буенос Ајресу са
остацима који указују да су ондашњи сељани највише од лова
живели. Од земљорада су живели неки пећинци у Кентуку. Иначе су
пећине у Америци само као гробнице употребљаване. Земљорадници
су били и они преисториски Америчани што подигоше оне силне
насипе од земље (Mounds) по целој Северној Америци, а нарочито у
области Мисисипе. Насипи су ови врло разних облика и величина.
Има их округлих, овалних, троуглих, четвоространих и многокутних,
а многи су тако насути да представљају слике неких сисара, тица
или рептилија (animal mounds). Високи су или само по неколико
сантиметра или до 30 метара изнад земље. У пречнику имају од 1
до 300 метара. Највећи од таквих насипа има преко пола милиона
кубних метара, по чему се може закључити да га је градило велико
друштво и за дуго време. У некима од ових насипа нађени су
рукотвори од камена форме палеолитске; у већини су артефакти
неолитског доба и то зједно са неким примитивним предметима од
кованога бакра. Према циљевима којима су ови насипи служили могу
се поделити на грудобране, страже, жртвишта, храмове, гробља и
симболичне насипе.
Овакве огромне насипе нису ни у којој другој земљи преисториски
народи насипали.
Од преисториских насеобина и грађевина у Америци познате су још:
насеобине у низинама (pueblos), вештачке пећине (Cave
Dwellings), кршне тврђаве (Cliff-Houses) и камене гробнице.
5. Америчани каменога доба оставили су нам више скелета, по
којима се могло познати да су и тамо, као и у Европи, живела два
разна људска типа: са главама дугуљастим и округластим. Али ипак
зато ови људи не личаху на одговарајуће им типове у
преисториској Европи, јер ови немађаху лубање високе и узане као
Америчани. Према томе је сигурно да је Америка већ у каменој
периоди имала своје засебне антрополошке типове различне од
људсих типова који су Европу тада насељавали.
Ова је истина врло важна а питање о пореклу људског рода у опште,
а нарочито о пореклу људских раса, јер према садашњем стању
нашег знања, она говори више у прилог оних који мисле да је већ
у почетку своме људски род био подељен на разне расе, према томе
да се ни он сам није на једноме месту и једним процесом развио.
~Аустралија.~
Када је пронађена Аустралија њени су се становници служили оруђем
од камена, те су тамо научењаци имали прилике да изучавају
„камено доба“ у његовој садашњости, и да тако објасне остатке
оног каменог доба, које је у другим земљама давно прошло.
~ПРВОБИТНА КУЛТУРА~
~Занати.~
Људи каменога доба познати су нам не толико по својим телесним
посмртним остацима, колико по својим рукотворима, које смо
напред у разним приликама помињали и који сведоче да су већ у
оно доба разни занати били развијени.
Најстарији мајстор био је онај који је први камен о камен намерно
ударио да би наручнију алатку добио. Његови су следбеници, које
ударом, које притиском, глачањем и врћењем, произвели сав онај
безброј разноврсних рукотвора од кремена што испуњавају
преисториске музеје и који су врло често тако савршени да их
данашњи вешти каменодељци надмашити не могу. Усавршавање овога
заната ишло је у опште тако правилно да су се поједини ступњеви
истога могли узети за основу деобе каменога доба на поједине
периоде и епохе.
Најповољније градиво за камени алат и оружје, био је кремен, ради
кога су понегде стални мајдани отварани и одржавани. Такви
преисториски мајдани пронађени су и проучени у басену париском у
Француској у коме има много доброга кремена. Око тих мајдана
биле су велике радионице јер се кремен најбоље обрађује одмах
пошто се из земље извади, док мајданску влагу још није изгубио.
Од извађених кремених рипа одбијале би се, ударом или јаким
притиском, танке окресине, које би се за тим дотеривале да
послуже као ножеви, стругала, тестерице, копља, стреле итд (види
приложене слике од 64 до 70). На овај начин остајала су све мања
и мања једришта, од којих се повољне окресине нису могле више
одбијати. Где кремена није било у близини, тамо би се он из
подаљих познатих лежишта доносио. А где се није могао ни из
даљине добављати, тек тамо би га људи замењивали другим каменом:
опсидијаном, кварцитом итд.
[Слика: Сл. 64. – 1 представља кремени окресак каки Аустралијанци
и данас граде и за миздраке употребљавају. – 2 и 3 представљају
горњу и дољу страну кременога ножа нађенога у Јутланду. - – 4
представља једриште од кога су скресивана парчад за оруђа.]
[Слика: Сл 65. – Стругала од кремена: 1 и 2 од некадашњих
поречана а 3 садашњих Ескимоса. – 1 представља изглед с горње
грубо окресане а 2 изглед с доње равне стране стругала нађенога
у дилувијалним слојевима код Абевила у Француској.]
[Слика: Сл. 66 Прва слика представља мач од кремена а друга
овршак за копље. Оба су предмета изванредно лепо израђена и
указују на велики ступањ каменодељске вештине.]
[Слика: Сл. 67. – На овој таблици насликана је на дну једна
тестерица од кремена, а горе су три разне форме кремених
стрелица. Најпростија је троугла стрелица, која се узицом
притезала за држаље. Боље се углављивала стрелица, која је
натраг засечена, а још боље стрелице које су имале нарочити
језичац за углављиване. Овакове су стрелице нахођене како код
преисториских народа у Европи, тако и код неких садашњих
дивљака.]
[Слика: Сл. 68 – Тестерице из разних земаља. 1 из Беит-Сахура,
близу Витлејема у Палестини. – 2 из Хачиман-Маура у Јапану – 3
из Винакура у Француској. 4 из Моседорфа у кантону Бернском – 5
и 7 из Данске. – 6 из Иролборга у Шведској.]
[Слика: Сл. 69. – Кесери и длета из разних земаља. – 1 кесер из
Бијенског Језера, углављен у канију од ирвасова рога, а са овом
у дрвено држаље. – 2 из Виборга у Финској. – 3 кесер са
тространом оштрицом из Јаве. – 4 из Гренаде у Шпанији. – 5 из
Киш-Ороша у Мађарској. – 6 из Мераме у Португалској. – 7 коштани
кесер из околине Париза. - 8 алатка из Або-Бјорнебога у Финској;
на једноме крају је кесер (8) а на другоме је (8а) изолучено
длето. – 9 кесер из сојишта латрингенскога у Швајцарској. – 10
длето из Ниланда у Финској. – 11 из Данске. – 12 из Литавске.]
[Слика: Сл. 70. – Батови од камена, дрвета и од костију. – 1 је
најпростији топуз од пробушена шљунка из Данске. – 2 је по ободу
заоштрена плоча од кремена из околине Париза. – 3 четвероперац
од јеленског рога, из тресетишта код Абевила. – 4 кремени наџак
из колине Париза. – 5 наџак од јеленског рога. – 6 полутина од
серпентинског наџака из Швајцарске. – 7 просек каменог бата на
коме се види како је рупа за држаље с обе стране врћена али
недовршена. – 8 кијак из сојишта код Робенхаузена. – 9 особена
алатљика од пешчара којом су можда бушени камени батови; нађена
у Данској. – 10 почетак израда каменог бата из Вангена код
Констанца. – 11 бат са почетом рупом за држаље из тресетишта код
Абевила. – 12 срце изврћено цевастим сврдлом из рупе каменога
бата; и на њему се као на 7 познаје да је врћење почињато са обе
стране, како би лакше ишло. – 13 камени бат почет да се буши
цевчицом и песком; у средини рупе види се срце које би на крају
рада испало из рупе као што је и 12. – 14 је, као и 8, дрвени
кијак из Робенхаузена.]
Процес глачања камена доста је прост: за то је и онда служио
песак и брусни камен, од кога је остало више примерака
преисториских гладилица. Од глачаних камених алата, поменућемо
секире, кесере, длета и батове (види слике на табли 69). Сви ови
предмети, сем батова, били су просто у процеп и просеке
углављивани, а на батовима су врћене ушице за држаље. Овај посао
није био тако прост и лак као глачање спољашње површине. Песком
су се, наравно, могле и рупе вртети, али је требало и неко
вртило јер су оне ушице на батовима необично правилно избушене.
То вртило могло је бити или пуно, од мека дрвета и јеленскога
рога, или шупље, од говеђег рога, трске, зове итд. Меко вртило
повољније је од чврстога, јер се у њега лакше утискивао песак
којим се управо камен стругао и бушио а не самим вртилом. Да би
се вртило што брже обртало, можда се је окретало лучном тетивом
којом се могла и ватра у сувоме дрвету произвести. Врћењем песка
помоћу шупљег вретена штедело се у снази и времену, што је код
пошироких ушица од великога значаја, јер се ишупљивао само један
танак прстен а средиште се није морало стругати (види 7, 11, 12
и 13 на табл. 70). Ова вештина већ је тако компликована да је
многи писци стављају тек у доба бронзе. Међу тим сигурно је да
су за њу знали неолићани који су многе глачане батове у велико
употребљавали.
2. Обрада коштанога градива била је врло умешна већ у
палеолитској периоди, тако да се за неко време после тога опажа
мали назадак овога заната. Производи тога рада виде се на
сликама које представљају оруђа за лов и риболов, командантске
палице и предмете за украс.
3. Почетак грнчарскога заната ставља се обично у неолитско доба,
али је могуће да су и неки палеолићани почињали већ градити
судове од земље. Случајних подстицаја за проналазак ове вештине
могло је бити разних и на више је места иста могла започети.
Изгледа да су први земљани судови постали лепљењем блата око
дрвена или рожна суда или око плетива каквог па сагоревањем ове
основе. Први су судови канда само на сунцу сушени а за тим су у
ватри печени и то само у пола, с поља. Први су судови само руком
формисани а доцније тек пронађен је грнчарски точак. Први судови
имају дно заокругљено, а равно је дно на познијим судовима.
Разноврсних шара било је и на најстаријем земљаном посуђу.
4. За занат кожухарски могло би се, истина са натезањем, рећи, да
почиње од онога дана од када су људи руно и друго крзно почели
употребљавати да се њима утопле. За многе се крајеве зна да је
то било у веку мустијерскоме, из кога су нам остала нарочита
камена оруђа за обраду коже. Прво су камена стругала којима се
кожа могла чистити од меса и сланине, а и од длаке ако би
потребно било. Поред тога има шила за бушење рупа и кремених
бичкија, за одсецање кајиша и опуте од коже. Људи каменога доба
још нису умели кожу штавити како ваља, али није немогуће да су
је бар језерци у води испод својих станова потапали. А да кожа
кад се осуши не би постала тврда и ломила се, мазали су је мозгом
и мождином из кичме и цевастих костију. И са тога су разлога
лубање и шупље кости тако много наломљене по свима стаништима
преисториских људи. Кожним кајишићима и опутом утезано је не
само одело него су учвршћивани и кремени шиљци на миздраке,
џилите и стреле. За овакве узице и утеге служиле су врло добро и
жиле од ирваса и других животиња, а могла су послужити и црева
њихова.
5. У неолитскоме добу људи се нису одевали само животињском
одећом већ су уочили били влакнасте биљке од којих су ткиво за
одећу почели справљати. Правој _ткачкој_ вештини сигурно је
претходила вештина котаричарска, асурџиска и ужарска, у опште
вештина плетења. Конац је прво руком упредан па преплетан, па су
парчета у веће комаде састављана. – За тим је пронађено вретено,
прво просто па после са прешљеном. Најобичнија палица могла је
послужити за преслицу, а примитивна гребена нађена су са осталим
ткачким прибором у швајцарским сојиштима. Још нису нађени
никакви остаци од разбоја, нити чункова, али нађене тканине тако
су савршене као да су на разбоју и чунком изаткане. Рибарске су
мреже може бити на ђерђеву плетене – Ткачи каменога доба
употребљавали су лан, липову лику и дугачку длаку. Вуну још нису
умели прести; то су научили тек њихови следбеници. Ни за конопљу
још нису знали.
[Слика: Сл. 71. – 1 представља одломак котарице исплетене од
прућа; – 2 је плетена рогожина; – 3 је мрежа а 4 пређа рибарска;
– 5 је ланено платно; – 6 уже и узица; – 7 је агршак за вретено
а 8 је вретено са таквим замајцем.]
6. И _неимарски_ занат зачео се већ у првој каменој периоди.
Истина је да људима из предледнога доба не требаше много крова
над главом, да су могли ноћивати у шушњу, по дрвећу, и у
заветрини. Истина је и то да су се људи за време леднога доба
склонили били у пећине. Али је већ у палеолитско доба било људи,
који су макар од лисника и прућа надстрешице и колибе градили.
Један корак напред учинили су они, који се довише да своје
плетере блатом ожбукају. – На високоме ступњу неимарске вештине
стоје језерци који су своје брвнаре на шиповима подизали. А на
највишем су, без сумње, зидари долмена и неолитских кула и
градова.
7. Када тачно проценимо са колико су умешности и савршенства
понеки преисториски рукотвори извршени, онда морамо доћи на
мисао да је већ тада било неке поделе рада према специјалним
способностима појединих раденика. Наравно да ту не можемо
говорити о подели заната у смислу, у коме су ови у историским
временима развијени; већ само у колико су у најпримитивнијој
људској заједници могли бити тек започети. У осталом мисао о
подели рада међ' људима каменога доба подупире прво и налазак
радионица камених алатљика, као што су у Француској, за тим она
швабенска станишта на којима су се преимућствено нашли у једнима
остаци земљаног посуђа, у другима кремене стрелице, у трећима
ткиво и плетиво итд. Вероватно је да су по овим местима боравиле
разне занаџије, који су своје производе међусобно размењивали.
~Лов и риболов.~
1. И ако је вероватно да су најстарији људи имали хране и без
лова, ипак су свагда убијали макар само оне зверке, које су им
опасне биле. А када су окушали месо од убијених зверова, и
видели да је добро, ловили су их и због хране. Трећи се разлог
за лов јавио онда када је људима затребало животињско руно за
одело.
Први ловачки прибор био је веома прост: дрвени кијак (сл. 70: 8 и
14) колац и прост заоштрен камен. Али је за то ловац морао бити
необично хитар, снажан, хладнокрван и неустрашив. – Доцније, при
крају палеолитске периоде ловци су се наоружали копљем, наџаком,
оствама и мачем. А у неолитској периоди употребљују се већ у
велико стреле и батови насађени на држаље.
Вероватно је да су се већ првобитни ловци довили крупне и опаке
зверке у јаме намамити па их туна убијати, јер је опасно било са
њима се у коштац хватати.
У последњој палеолитској епоси знали су већ и оружје отровати да
би и лако рањену зверку за бежање онеспособили. Том циљу служили
су они олучићи и зарабошке, што се по многим коштаним стрелама и
оствама виде изолучени, и у које је стављана (сл. 72) отровна
материја. Ова се материја справљала или од сока отровних гуја
или од разних биљака као: једића, велебиља, кукуте, зубачице,
љутића, бунике, бреберине и чемерике. Од ових трова погођена
животиња морала се онесвестити, малаксати, вид и вољу изгубити и
услед парализе мишића за кретање и дисање пасти и угушити се.
Разуме се да су и ти ловци морали искусити који отрови трују
цело тело и паштити се да што пре отроване делове исеку и од
здравих одвоје.
[Слика: Сл. 72. Џилити, стреле и остве, од ирвасових рогова и
костију; нађене у разним пећинама у Јужној Француској. – 1 прост
шиљак са заоштреним задњим крајем да би се утврдио у процеп
држаљин – 2 и 3 изглед две стране једног шиљка са олучићем у
коме се по свој прилици отровна материја стављала. – 3 и 5 шиљци
са процепом за држаље. – 4. пљошт шиљак за џилит. – 6 пљошта
оства са обе стране зарезана и са рупом за канап. – 7 мала
зупчаста стрелица. -. 9 шиљак за џилит; на горњем крају олучићи
за отров, а на доњем зарезотине да би са чвршће углавио у
држаље. – 10 задњи крај једног шиљка за џилит; на дну је клинаст
и зарезан за углављивање у држаље, а по страни су изрезане слике
коња у трку. – 11 џилит на дну зашиљен за увлаку, по страни
браздама ишаран. – 12 оства са зупцима поред којих су олучићи за
отров; крај јој је удешен за увлаку, којом се ово оружје могло
џилитнути, и повез канапа, којим се погођена животиња могла
задржати. – 13 и 14 остве са два реда зубаца и олучићима за
отров.]
2. Врло разним фелама припадају животиње које су примитивни људи
за своју исхрану ловили. У њихову јеловнику почасно је место
заузимало месо од медведа, мамута, коња и носорога, па месо од
тура, зубра, џиновскога јелена и ирваса, а најзад од дивокозе,
козе, овце, дивљег вепра и домаће свиње. Али се нису либили ни
од меса псећег, лисичјег и других мање апетитних животиња.
Вероватно су људи у почетку јели живо месо, па тек су га после,
кад су ватром почели владати, почели пећи. Докле нису земљано
посуђе пронашли загревали су воду метањем усијаног камења у
дрвене и кожне судове. – Приморци су умели из морских алга и
морске воде со извлачити, али се овај зачин могао понегде и из
брдског сланика добављати па разносити као што су разношени и
други неки предмети првобитне људске размене.
Главно асталско посуђе састојало се од кремених ножева. Кашике
одељане од ирвасова рога беху врло ретке, служиле су поглавито
за вађење масти из дугих, цевастих костију.
3. И _риболов_ је по свој прилици исто тако давнашњи као што је
лов; али рибарски алат обилат је тек у слојевима из магдаленске
епохе. У неолитској периоди риболов се веома јако развио.
Палеолићани су ловили рибе правим коштаним удицама, зашиљеним на
оба краја, а неолићани су пронашли савијену удицу и пређу са
теговима и пловцима.
У неолитској периоди ловљене су за храну веома много и шкољке и
то како морске тако и речне. Од морских шкољака најрадије су се
јеле острице, којима се и мајмуни радо сладе, кад их таласи на
обалу избаце.
Неке су шкољке узимане за украs већ у кватернерној периоди, а
седефом су се китили неолићани. И за тај је циљ ваљало у води
ловити, али никакав прибор за овај лов није био потребан.
~Пољопривреда.~