Овернија, који је подигнут у веку робенхаузенском али који је
отваран и употребљаван и у периоди бронзе. Долмен је од
гранитних плоча са две коморе и тремом а окружен је мањим
гранитним плочама. У њему је било 12 читавих скелета, са двема
секирама од серпентина и обоцима од животињских зуба. Од бронзе
и бакра беху неки сићушни предмети: дугме, игла и прстен, а то
може значити да је тек у почетку металнога доба овај долмен по
други пут употребљен. Спрам њега је у језеру једно сојиште из
каменога доба а нешто даље од овога једно сојиште из доба бронзе.
Што се тиче расе швајцарских сојеничара, то су у овом погледу
меродавни резултати до којих је дошао Вирхоф проучавајући њихове
лубање:
1. Лубање језераца из чистог каменог доба јесу округласте.
2. У прелазној периоди живели су људи и са округластим и са
дугуљастим лубањама.
3. У правој бронзаној периоди лубање нагињу све више типу
доликоцефала.
4. Народ гвоздене периоде имађаше мешовите особине, али у њему
превлађиваху брахицефалични типови.
~Аустрија.~
1. Од првобитних поречана није остало много трагова у земљама
Аустро-Угарске монархије. Први су трагови нађени код Јословца,
на међи измеђ Моравске и Доње Аустрије. То беше културни слој
измеђ терцијарнога песка и кватернога леса, у коме се нађе
ватриште и поломљене кости од мамута, носорога и коња, а такође и
камено оруђе од рожнаца . Сличне су ствари нађене доцније код
Цајселберга и Штилфрида у Доњој Аустрији, и код Предмоста близу
Прераве у Моравској. Сумњало се да ово не буду остаци од
земуница које би у готовом лесу биле ископаване, али се увидело
да камена оруђа из њих носе већином палеолитски карактер, да међ'
нагомиланим костима имаде их и од дилувијалних животиња и да су
у оним земљама људи живели већ кад и мамути. И од самих тадашњих
људи остало је неких костију, по којима се познало да су се у
краниолошком погледу приближавали дугоглавим расама из првога
каменога доба. За неке, као на пример за вилицу из Шипке у
Моравској, мислило се да је припадала неком мајмуноликом човеку,
али су искусни лекари доказали да је овај сувременик мамутов био
познозуб, па су му с тога зуби мање развијени но обично.
2. Прелаз из старијега каменога доба у млађе, кога прелаза нема у
толиким другим земљама, остварили су пећинци у Аустрији.
Гуденушка пећина у долини Кремса скривала је у почетку грабљиве
хијене и курјаке, који су у њу довлачили делове мамута, носорога
и дивокоза; па су за тим у тој пећни становали људи, који су се
хранили ирвасима а израђивали су врло просте алатљике од кварца,
кремена, јасписа и опала, од костију и од рогова. У њој је било
станиште и радионица правих палеолићана. Поступно развиће
неолитске културе из палеолитске примећује се на предметима
нађеним у неким пећинама у Моравској, Чешкој и у Галицији, као
на пример у Житној Пећини код Кртиња и у Бичискали код Бланскога,
које обе беху заузете већ у дилувијалној периоди. На потпуно
неолитскоме ступњу били су многи пећинци у Моравској, Чешкој и у
Маџарској. За пример пећина из овога доба наводимо Пекарну или
Диравицу, Випушку Пећину, које су као и прво поменуте две у
Моравској.
3. Накољаца је било по језерима Горње Аустрије и Крањске, и на
реци Морави код Оломуца.
У Атерском Језеру нађено је шест сојишта, у Месечевом Језеру
(Mondsee) две, у Нижидерском Језеру и љубљанском тресету по
једна, а у Трунском Језеру била је велика насеобина код Гмундена
на излазу Труна из језера. Љубљанска насеобина јесте једна од
најзнатнијих. Она је била 250 м. одмакнута од обале некадашњег
језера, у коме се преко сојишта нагомилао 2 м. дебео слој
тресета. Соје су овде биле округле и то од јасена, тополе и
бреста, а ређе од четинара. Има их на 20.000 а запремају
простора више од једног хектара. По остацима у културноме слоју
познаје се да су љубљански накољци ловили највише јелене, срне,
даброве, сомове, штуке и шаране, гајили овце, козе и говеда, да
су се сладили лешником, дреном и малином, да су жрвњевима мели
зрно, ваљда житно, да су упредали ужад од лике и конце од лана,
да су се служили наџацима од јеленских рогова, да су од костију
градили игле, шила, копче, од камена: ножеве, стрелице, брадве,
батове, жрвњеве и брусеве, а од земље: шарене лонце, чиније,
плитице, итд., да су се китили ђерданима од иловаче и од
животињских зуба и да су градили себи идоле од блата.
Значајно је да у аустриским сојиштима није нађено тканих ствари
нити плодова од усева. Али и ако због изобиља лова и одела од
руна ови накољци нису морали много ни ткати, ни орати, ипак је
вероватно да су им ови радови били познати. Мисли се да су они
своје станове на водама мирно напуштали те сав мал собом
односили, а не да су га бежећи од пожара – као што је на многим
швајцарским сојеницама било – остављали да у воду тоне и абоноше
се.
Аустриски накољци напустили су своја надводна селишта одмах у
почетку металнога доба; с тога у њиховим сојиштима нема
бронзаних или гвоздених предмета онолико колико их има у
западној Швајцарској, већ само по гдекоји, и ови су можда
позније у језера упадали и са ранијим се предметима мешали.
4. За време неолитско Аустрија је била може се рећи густо
насељена сувременицима њених накољаца. Селишта са остацима
земуница и колиба нађена су на врло много места особито у оним
покрајинама Аустрије где је било много вредних истраживача. У
Чешкој, у Шлеској, у Моравској, у Доњој Аустрији и у Угарској
нађено је толико разноликих продуката неолитске културе, да се
овде набројавати не могу. Мање насељене у то доба биле су Горња
Аустрија, Крањска, Корушка и алписка област царевине. У Горњој
Аустрији интересна је насеобина на Геченбергу при ушћу Милбаха у
Салцах, у којој су се израђивали камени предмети од валутака што
их Салцах из планина доноси и на спрудовима нагомилава. Мисли се
да су можда баш овде израђивани камени предмети којима су се
служили накољци на Месечевом, Атерском и Трунском Језеру јер у
овим сојиштима нема отпадака који би доказивали да је камен на
њима самим обрађиван био, а нађене камене алатљике од сличнога су
градива и кроја као и оне на Геченбергу.
Неолићанска насеобина на овоме брегу била је неколиким бедемима
окружена. То је понајстарије градиште у Аустрији, у којој је
земљи нађено врло много насутих градина из преисториских
времена. Неке су градине од просто нагомиланога камена; на
некима је спољна површина каменога насипа ватром затапана и
оцаклаисана; једне су од простог набоја а у некима од ових
површина је набоја опечена. Градине су ове подизане већином у
металноме добу, али их има које датирају већ из неолитске
периоде. Овакви су, на пример, неки Кастелијери у Истрији,
градине на Витусбергу, Хајденштату и Бизамбергу у Доњој
Аустрији, на Вајзенбергу и Мајденбергу код Николсбурга у
Моравској, Пургберг и Шеленбург код Јегерндорфа у Шлеској, Замка
и Шарка у Чешкој. Најзнатнији је „Турски Шанац“ на узвишици код
Ленђела у Маџарској, у коме су нађена кућишта са кујинским
остацима, амбари у земљи, гробнице са згученим, чучећим
костурима, кременим оружјем, земљаним посуђем и обоцима од
пужева и идолима од блата. Сем ових неолитских остатака нађени
су у истоме шанцу и предмети од бронзе и гвожђа, што сведочи да
су се у њему склањали људи и после каменога доба. Неолићани су
имали велике дугуљасте лубање, припадали су једној чистој раси
без мешавине типова, и доста су слични били са неолићанима
северне Европе; а овдашњи становници металних периода имали су
обичај своје лубање деформисати и мртве опружене сахрањивати по
чему је слободно мислити да нису били истога племена кога беху
њихови неолитски претходници.
~Русија.~
1. Преисторија Русије има особенога значаја, јер је ова земља на
пролазу народа из Азије у Европу. На жалост је она још врло мало
проучена, ма да су јој изврсни радници сву своју пажњу
посветили. Први резултати њихових истраживања оборише мишљење
Несторово да пре Варјага Русија није била насељена, и доказаше да
је тамо људи било већ за време ледене периоде. У времену када су
глечери највише распрострањени били, највећи део Русије
изгледаше као ледена пустиња (од прилике као сада Гренланд) из
које се не истицаше никаква земља на којој би се могло живети.
Људи су се могли тада налазити јужно од те границе ледене
пустиње, која је допирала скоро до јужне Русије. И одиста, у
кватерним наносима ових предела нађене су на више места
поломљене кости мамута и ноорога и грубо окресане камене
алатљике. Таква пристаништа ловаца онога доба откривена су у
дилувијалним терасама на пример у Гоницима код Лубња (Полтавска
Губернија) у Костенци на Дону (Воронешка Губернија) и у
Карачарову код Мурома на десној обали Оке (Владимирска
Губернија). То су трагови најстаријих становника Русије. Иза
предледнога доба, када је лед почео ка северу узмицати и земља
испод њега испољавати се, наилажаху мамути и друге тадање
животиње, с њима и људи, у све северније и северније крајеве.
Ово поступно помицање људи на север трајало је врло дуго; тако су
у балтичке области и у финску стигли на крају ледне приоде, када
већ беше нестало мамута и када су са палеолитскога ступња већ
били стали на неолитски ступањ културе.
2. Трагови палеолитских становника Русије откривени су не само у
речним терасама већ их је нађено и по пећинама, које су
многобројне како по азиској тако и по европској Русији: по
Алтају, Уралу, Кавказу, Криму, у губернијама Архангелској,
Пермској, Уфимској, Казанској, Оренбуршкој, Астраханској,
Донској, Нижегородској и Подољској. Наравно да све ове пећине
нису још проучене, нити су се у свима проученим нашли трагови
преисториских пећинаца. Најбоље је проучена Мамутова Пећина на
реци Рудови, што утиче у Вислу. У најнижем делу културнога слоја
ове пећине леже разбијене кости мамута, ирваса, јелена и других
зверова са кременим једриштима и окресинама на форму првобитнога
људскога оруђа, а без икаквог трага земљаног посуђа и без икакве
коштице од домаћих животиња. Очевидно је да су у овој пећини
становали људи за време палеолитско.
Кремене алатљике кресане су од местнога материјала, а њихов
велики број (преко 2000) указује колико је дуго ова пећина у
палеолитској епоси била уточиште људима. Међу разним облицима
окресина лепо се распознају ножеви, стругачи, тестерице, копља и
стреле, длета. Вилице пећинског медведа дотериване су да послуже
као убојито оружје, на прилику оних у Немачкој. Пробушени зуби
истога медведа, јелена, елена и вука низани су за накит, а
шиљати зуби вука и лисице могли су за шивење коже послужити. За
овај су циљ служила и шила од костију лисице, јелена и мамута.
На неким плоштим костима веџбали су се ондашњи пећинци и у
ликорезу.
3. По глачаном каменом оруђу из виших делова културнога наноса у
Мамутовој Пећини, познаје се да су људи у њој становали не само
у палеолитској епоси, већ и у епоси неолитској. Не далеко од
Мамутове јесу пећине Вершховска, Ојцовска, Окопска, Збујска и
Сосновска у којима су такође нађени трагови најстаријих руских
неолићана, који се од својих претходника разликоваху тиме, што су
почињали земљане судове градити и камене алатљике глачати. На
овакоме прелазноме ступњу били су и они првобитни Украјинци који
су по околини садањега Кијева копали у лесу дубоке и узане
ходнике и земунице те у њима боравили. Пред улазима у ове
вештачке пећине виђена су на поље избачена буњишта са каменим
рукотворима, рбинама од посуђа, са костима од риба, говеда,
свиња и коња и љуштурама речних шкољака. Како највише има
остатака од риба и шкољака, то се мисли да су становници
украјинских вештачких пећина своју храну највише у Днепру
тражили. Хранили су се мало и месом од говеда, коња и свиња, али
канда још немаху ове животиње припитомљене. Камене алате још
нису умели глачати, али су већ почели употребљавати и камен
мекши од кремена. Посуђе, које су од блата месили, беше одвећ
грубо и врло невешто печено. Вештачке су пећине копали и у
чврстоме камену нпр. у кречњаку на Криму, али много мање, јер је
на овом и оваким местима било природних пећина. Људи су вештачке
домове правили само онде и онда, где није било готових природних
заклона или кад такови не беху више људима довољно удобни.
4. Станишта руских неолићана ван пећина многобројно су по свима
деловима царства распрострањена. Она се налазе не само по свима
јужним местима где је било људи за време палеолитско него и по
целој средњој и северној Русији, тако да је и на далеким обалама
Белога Мора било људи са неолитском културом. Један поглед на
карту насељености Русије у тој периоди показао би да је она и
тада била најнасељенија по оним местима која су и сада највише
насељена. Али при овоме упоређењу ваља имати на уму и то да
испитача Преисторије највише има у садашњим културним центрима
одакле су своје околине испитали боље но удаљеније крајеве, па
по томе, дакле: да археолошка карта у опште, а особито карта
преисториских насеобина, не казује толико право стање предмета
колико казује стање нашег познавања истога предмета.
Једно од најбоље испитаних станишта неолитскога доба лежи близу
Петрограда на обали Ладошкога Језера. Насеобина је овде била
пола на води, пола на суву, па је нешто тресетом а нешто
језерским муљем засута. Из ње су извађени не само рукотвори од
глачаног камена, од кости, рога, дрвета и глине, него и човечје
кости и остаци флоре и фауне, која га је окружавала. Ова се
насеобина може у многоме упоредити са преисториским сојеницама у
Швајцарској, само што је целокупна култура њених обитника била
нижа но оних у Швајцарској. У културном погледу Ладожани стоје
измеђ данских примораца и швајцарских језераца. Бавили су се
поглавито о риболову, јер им је природа рибе до воље давала. За
сточарство и земљорад нису знали.
Ови Ладожани каменога доба имали су главе мале и дугуљасте, са
неколико обележја нижих раса. Изгледа да су то биле претече оног
преисторискога народа што је своје мртве у кургане (тумуле)
сахрањивао, јер су и у овога главе биле већином дугуљасте. Али
се са овим споменицима већ улази у метално доба, ма да се метални
предмети нису нашли баш у свима курганима.
~Шпанија и Португалија.~
1. Почеци преисторије Иберскога Полуострва налазе се већ у
средини Терцијара. У Португалској, код Ота, у слојевима
конгломерата и пешчара из горњега дела Миоцена налажени су
кремени рукотвори, које већина геолога и археолога сматра за
доказ да је било људи на обалама тамошњег некадањег језера у
терцијарној периоди. Поред тих обала расле су палме, смокве,
камфорна дрва и лаворике, а траву је пасао претеча наших коња,
хипаријон. По биљкама се познаје да је средња годишња
температура могла износити 20° C. Људима, који су у оваком
климату и вегетацији живели, нит' је требало одела нити су у
другоме чему врло потребити били.
2. Први камени век кватерне периоде, то јест шелски век,
представљен је својим типским рукотворима како у речним наносима
тако и у пећинама. Животиње мустијерског доба нађене су али без
одговарајућих типова људских рукотвора. Солутрешки и магдаленски
рукотвори сачувани су у пећинским културним слојевима.
3. Прелаз из палеолитскога доба у неолитско остварили су приморци
код Мугема, које је место сада истина далеко од мора али је у
оно доба река Тајо много шира била а море је било увучено до
њега. На томе су месту огромна буњишта од морских шкољака
(_Lutraria compessa_ и _Cardium edule_) са костима уловљених
сисара, са каменим окресинама који указују на палеолитску културу
и понеким алаткама, које су већ биле почеле да се глачају. На
овим би се сметлиштима могла разликовати два разна ступња: доњи,
старији и већи део нагомилали су стари приморци који су се
хранили скоро искључиво морским животињама; горњи, мањи део
нагомилан је у времену када су овдашњи становници риболов
прилично напустили били и радије се сисарима почели хранити. У
овом млађем сметлишту има и рибњака од грнчарије. –
Усред ових сметлишта нађени су врло многи људски костури и то у
доста сличном положају, тако да се мисли да су ондашњи
становници своје мртве по својим буњиштима сахрањивали. Костури
су од људи и жена разнога узраста; опружени су или згучени;
поједине кости леже или у природноме своме одношају или тако, да
се познаје да су пре погреба једна од друге одвајане, да би се
месо и други неки делови од њих одвојили, па су после голе у
гроб полагане.
Понеке су цеванице расцепљене али за цело не под притиском
материјала којим су биле претрпане. Овај начин сахрањивања
мртваца опомиње на наласке у пећинама Мантоне.
4. Лубање португалских примораца јесу од два типа: доликоцефале и
брахицефале. Прве су од старијих становника који су се служили
само окресаним алаткам, а друге су од људи који су, по свој
прилици, староседеоцима донели вештину глачања камена. Обе су
расе у истим размерима заступљене и у чисто неолитским стаништима
и гробљима, какова су нахођена на више места у Португалској. На
овим местима леже већ разноврсне алатке од глачанога камена:
секире, батови, длета, кесери, остаци од земљаних украшених
чаша, пехара и лонаца; обоци са резбаријом и трапановане лубање.
На некима од ових неолитских насеобина познају се и трагови
утврђења.
У Португалској има и долмена, који се тамо зову _анте_ (баш као и
сличне громиле у неким српским крајевима).
5. Шпанија је у преисториском погледу парник Португалске. Сви
векови Преисторије представљени су у њој неколиким споменицима.
Најстарији су у дилувијалним терсама, а млађи су по пећинским
слојевима.
У шпанским пећинама живели су људи и за време неолитско, али су у
овоме времену пећине употребљаване и као гробнице. Пећине на
Гибралтару праве су костурнице. Међу разноврсним предметима од
неолитских пећинаца да поменемо као нешто особено слику сунчеву
изведену на земљаном посуђу, и златну дијадему на глави једнога
лепо одевенога Андалусца.
Наравно да су шпански неолићани боравили највише ван пећина, под
лепим, ведрим небом и да су тако на самој површини земље
оставили свој археолошки слој испуњен доказима њиховога доста
напреднога стања. Међу овима се јавља већ и кашика, коју као
неки символ садашња шпанска омладина (Estudiantina) за капом
носи. И у Шпанији су неке неолитске насеобине као градови биле
подигнуте. На Балеарским Островима има вештачких пећина као у
Француској и камених кула које се зову _талајоти_. Мегалитски
споменици, долмени, покривени ходници, кромлеси, камене белеге,
подизати су по целој земљи. Највише их има по њеној западној
страни, а најбоље су проучени они у Андалузији и Гренади. У
некима од ових поред глачанога камена почињу се јављати и
предмети од бакра. Камени рукотвори употребљавали су се и у
Шпанији дуго времена упоредо са бакреним. Интересан је културни
слој на земљишту између Картагене и Алмерије, јер доказује да су
овде становали људи који су поступно са неолитскога ступња
постигли културу карактеристичну за доба бронзе. Ту има петнаест
насеобина од људи који су само камен умели обрађивати, за тим
других у којима су с каменим нађени и бакарни предмети, што
карактерише прелазно доба; најзад има и кућних зидова од камена
блатом састављенога, измеђ' којих су нађени лепи бакарни и
бронзани предмети, који јасно доказују да су ови становници већ
далеко одмакли од каменога доба.
~Италија.~
1. У земљи класичне Археологије и наука о преисторискоме људскоме
роду задобила је велики број ревносних и одличних обрађивача. У
овој је земљи и само име те науке утврђено да буде
Палетнологија. Из ње је у Палетнологију ушло и неколико других
израза, као _палафити_, _терамаре_, _нураге_.
У Италији је покретано питање о терцијарним људима, али га ни
тамошњи наласци нису могли расветлити ништа боље, но у другим
земљама. И тамо је ово питање још тамом обвијено.
2. Најстарији људски рукотвори од кремена шелске форме, нахођени
су на више места, како у старим речним наносима, тако и по
висинама. У речним наносима и неким пећинама нађени су и
споменици мустијерског доба, који се од првих разликују не само
по облику но и по градиву. Солутрешка култура развијена беше
канда само у Црвеним Пећинама у Лигурији а магдаленска у неким
другим пећинама. Прво поменути век назван је у Италији
_еолитски_, а следећа три обухваћена су _миолитском_ епохом.
Еолићани су живели у густим шумама поред река, и ретко су се где
у пећинe и поткапине склањали. Живели су од лова и плодова што
им је сама природа пружала. Не зна се каквој су раси припадали
јер њихових костура још није нађено. Мртве своје нису
сахрањивали.
За време миолитско у Италији је, као и у осталој Европи, било
захладнело. Па како је уз то, у првој трећини ове епохе
атмосфера била и доста влажна, то није чудо што су се глечери са
Алпа спуштали далеко у Пијемонт, Ломбардију и Млетачку. Колико
је тада у Италији хладније било сведоче кости алписких животиња,
нађене у пећинама не само у Тоскани него и у Напољској. При свем
том мамута је било врло мало, а рунати носорог и ирвас нису у
Италију никако улазили. Одсуство ове три значајне животиње у
Италији одваја њену кватерну фауну од истодобне фауне предела
одовуд Алпа.
3. Талијански миолићани живели су највише пећинама, из којих су
прво морали изагнати медведе, лавове, хијене и пантере. Ловили
су најрадије јелене и дивокозе, а хранили су се још и рибом и
морским шкољкама. Њихови су рукотвори истина простији но
рукотвори њихових следбеника, али ова разлика није тако велика
као што је била у другим покрајинама. По неким би се знацима
могло рећи да су имали саобраћаја са Шпанијом и Француском: међ'
пужићима њихових ђердана има и такових, који сада живе само у
Атлантском Океану.
У Лигурији су пећинци палеолитскога доба сахрањивали своје мртве,
што код већине њихових сувременика још није било уобичајено.
Сахрањивали су их баш у самим својим стаништима, у пећинама. Уз
мртваца су метали његов накит, оруђе, јестиво; на главу су му
стављали по један камен или кост, што је имало неки незнани
значај, а изгледа да су га бојадисали црвеним каменом од убоја,
јер је око костура нахођено много праха од овога камена.
Лубање ових Лигураца биле су дугуљасте. Очне дупље беху им
четвртасте, а јабучице и облуци за веђе доста испупчени.
За палеолитску периоду у Италији значајно је, што изгледа, да је
ова земља у старијим епохама ове периоде, у шелској и
мустијерској, била много више насељена но у млађим. Људски
рукотвори карактеристични за прве епохе нађени су скоро свуда;
нису нађени још само у Пијемонту, који је тада ледом и водом
покривен био, и у Калабрији, која је са преисторискога гледишта
још врло мало проучавана. Рукотвори пак из друге половине
палеолитске периоде сразмерно су врло ретки. Можда су производи
овога доба у Италији другаче изгледали, а можда су сузбијени и
остали неразвијени услед појаве неолитске цивилизације, јер
изгледа да је ново камено доба у Италији почело раније но у
другим земљама.
4. Из неолитске су периоде преостале врло многе насеобине које се
могу у три разне врсте поређати.
Прво су обична селишта са археолошким слојем по површини земље.
Има их по свој Италији.
Друго су _палафити_ или остаци насеобина на кољу по језерима у
области Алпа, дакле у Северној Италији. Ове су насеобине поникле
у неолитском добу али су највеће биле за доба бронзе.
Трећа врста насеобина, јесу тако зване _терамаре_, које су
осниване на сувој земљи, као прва врста насеобина, али на кољу
као што су палафити. Њих има по брежуљцима и по равницама. Оне
су прве разом са земљом и мале, а терамаре по равницама
уздигнуте су за 1 и 2 метра, а простране по неколико хектара.
Зграде у терамарама осниване су на шиповима који су до 4 метра у
земљу побијани, а грађене као и оне у језерским насеобинама.
Цела је насеобина била опкољена бедемом и ровом, у који се
пуштала вода, да би се приступ нападачима што више отежао.
По каменим рукотворима нађеним у некима од ових терамара познаје
се да су оваке насеобине почеле ницати при крају палеолитскога
доба. Већина пак предмета из њихових археолошких слојева припада
добу бронзе.
Терамаре су највише подизане у области Парме, Реџије, Модене и
Болоње до Имоле. На левој обали Пада има их у доњој Ломбардији,
а нарочито много код Мантове. Најбоље су проучене терамаре у
равници измеђ' Арде и Рена, Пада и Апенина. Једна од најлепших
терамара код Парме проглашена је краљевским указом за народни
споменик, да би се вечно очувала.