су трагови нађени већином у таквим пећинама, које у кватерној
периоди нису биле насељене. У културноме слоју белгиских
неолићана леже поломљене кости од јелена, дивокозе, курјака,
лисице итд., од мрког медведа, риса, тура, бизона, дабра, елена,
– дакле од животиња којих већином данас више нема у белгиским
шумама. Од људских рукотвора овде има грубог земљаног посуђа,
камених ножева и стрела, глачаних секира од камена и ободаца од
вепрових зуба. Материјал за камене алате и оруђа белгиски су
неолићани находили и у својој земљи и нису га више једино из
Француске доносили. Велике су радионице нађене код Спијена близу
Монса где је обрађиван кремен из преисториских мајдана код
Мевена.
Неолићани су своје мртве редовно у гробнице сахрањивали. За тај
циљ употребљавали су или пећине или су подизали долмене, којих
је некада у Белгији било много више но што их сада има.
За време неолитске периоде људи су све више и више остављали
пећине и настањивали се на пропланцима, по равнима, по
висоравнима и око реа. При томе су пазили да их природни положај
места осигурава од изненадних напада. За тим су почели подизати
барикаде око својих станишта. Та се, дакле, ратничка потреба
јавила код неолитских становника Белгије, који се тиме јако
разликују од својих мирољубивих претходника. Са угоднијим
животом дошли су и напади суседа, а са овима и потреба одбране и
ратовања. Испитачи каменога доба у Белгији наишли су на више
људских костура, од којих су неки постали од општега значаја за
науку. Свима антрополозима позната је лубања из пећине код
Енгиа, за коју се најзад оштроумни Хексли изразио да је могла
бити на рамену каквог философа исто тако као и на коме дивљаку.
– Људска вилица из Нолетске Пећине код Фирфуза јединствена је
својим кројем, по коме је Брока познао да више личи на мајмунску
но на људску. – Код истога места, у преисториској костурници,
нађене су лубање по којима су Катрфаж и Хами установили две
разне расе фирфуске. – Најзад, у најновије доба нађени су
костури пећинаца у Спиу код Намира који имају особине најстарије
расе преисториске, који истина нису били лепи и стасити али су
морали бити врло јаки.
~Британија.~
1. Британија је исто тако давно насељена била, као што беше
Француска. Првобитни њени становници бејаху на истоме,
првобитноме културноме ступњу на коме се налажаху становници
Француске у првим вековима каменога доба. Шта више вероватно је
да су се ти истоветни ступњеви у исто доба у обема земљама
подизали. Вероватноћа је ова у толико већа што се поуздано зна
да у оно доба Британија није била морем одвојена од Француске и
остале Европе. Због тога су први познати нам Европљани могли
сувим прећи на земљиште данашње Енглеске и настанити се тамо пре
него је знатан део истога у море утонуо и Ла-Маншом се од
европскога копна одвојио.
И у Британији су најстарији људски рукотвори нађени у слојевима
речнога шљунка нагомиланога у кватерној периоди. Највише их је
нађено по долинама река у јужној Енглеској, у долинама Темзе,
Узе итд. и њихових притока. Кватерни наноси ових река могу се на
две главне групе разделити. Једни су из доба глечерскога а други
су преглечерски. У овим старијим наносима леже остаци античкога
слона, хипопотама, Мерцковога носорога и разних шкољака, које
сада живе у јужнијим земљама, у Египту, Сирији итд. Рукотвори
људски из тих слојева личе са свим на шелски тип каменог оруђа,
који карактерише први неолитски век.
У дилувијалним наносима леднога доба у Енглеској сачуване су
кости мамута, носорога са претињеним ноздрама, мошуснога
говечета, ирваса итд., а камена оруђа подударају се са
мустијерским типом. Али их овде има много мање но у старијим
слојевима. Долине се водама испунише, а климат поста оштрији, те
се поречани морадоше расељавати и у пећине скривати.
2. И пећинци су највише својих трагова оставили по јужним
крајевима Енглеске. У Кенту и Девонској има пећина, које су у
преисториским временима толико дуго биле насељене, да су њихни
становници прешли по два три разна ступња усавршавања. Ти
ступњеви одговарају другом, трећем и четвртом веку старог каменог
доба у Француској. У најнижим пећинским слојевима културнога
порекла нађене су кремене окресине мустијерског типа, а у
највишим археолошким слојевима поред камених алатљика леже
коштани предмети обрађени онако, као што су за време магдаленско
обрађивани. Разлика је само што су се становници Француске у ово
доба већ и уметности предавали, а у Енглеској се тада још не
јавише никакви почеци гравирања нити скулптуре.
3. Ново камено доба у Енглеској је доста дуго трајало. Остаци из
тога доба нађени су на врло много места и то не само по јужним
крајевима Енглеске, који су у прва времена канда једини насељени
били. Највише их је нађено на површини земље; а то значи, да су
неолићани у Енглеској боравили већином ван пећина, можда у
кошарама и колибама блатом облепљеним или у плитким земуницама.
Ту спадају многобројни и разнолики предмети од глачанога камена:
секире, пијуци, длета, жљебила, пробушени батови и чекићи,
брусови. Ту су разнолики лепо окресани кремени ножеви, стругачи,
копља, стрелице и џилити. Ту су разни коштани и земљани предмети
за украс, за посуђе, за шивење, за ткање итд.
Највећи споменици из каменога доба у Енглеској јесу мегалитске
грађевине, вештачка островца, градине и тумули.
На слици 38 представљен је један енглески кромлех из млађег
каменог доба. То је, како се види, један круг неправилних
стећака побијен у земљу поред једне гомиле стећака наслагане на
форму долмена.
[Слика: Сл 38. – Кромлех у Енглеској.]
Већа је и значајнија камена грађевина (Stonehenge) близу вароши
Солзберна (сл. 39). И ако је данас та грађевина доста растурена,
познаје се, да је у почетку овде био округласти кромлех од
вулканског камена, који је из далека донет, па је око истога
подигнут ходник од пешчарских стећака из тамошње околине. Цела
грађевина није од једном подигнута, већ је у разним временима
дограђивана. Која су то времена била, то се није могло докучити.
Мисли се да је грађевина почета у последњем веку неолитскога
доба, па су је ограђивали и дограђивали и много млађи становници
овога предела у Енглеској.
[Слика: Сл. 39. – Стохенџ у Енглеској.]
За време неолитско почеше се у језерима у Ирској подизати
вештачка островца (Crannoge) од набацаног камена, од шипова и
фашина, на којима су људи становали и до XVI века по Христу.
У Шкотској се почеше већ тада подизати високе куле и пространи
градови (brochs) од камена просто наслаганога, који су наравно и
у познијим временима употребљавани.
Из истога доба почињу датирати и многобројни тумули у Енглеској,
који су подизани и у следећим преисториским временима.
Најстарији су тумули дугуљасти (long-barrons), а млађи су
округласти (round-barrons). Први су из доба са свим неолитскога
а други су зашли већ и у метално доба, јер поред предмета од
глачанога камена садрже и неке бронзане ствари. Људи сахрањивани
у старим тумулима каменога доба имали су лубање дугуљасте, а у
млађим тумулима сахрањивани људи припадали су већином другој
раси која је имала главу округласту. У већини тумула сахрањивани
су целокупни мртваци, а у некима су само остаци од сагорених
лешева. Обичај спаљивања мртваца у Енглеској почео је већ у
каменој периоди, али није превладао ни у бронзаној периоди, јер
тумули и из овога доба имају више целокупних костура него ли
спаљених. Ово је дакле на супрот ономе што се нашло у Данској, у
којој тумули бронзанога доба чувају остатке спаљених мртваца.
~Данска.~
1. „Данска заузима у историји много веће место него ли на карти
Европе; народ је већи од своје земље. Ма да су увећањем суседних
народа Данци изгубили нешто од свога политичког утицаја, ма да
им је недавно неправедно отргнута једна велика област, ипак су
данашњи Данци достојни представници својих предака. И много
моћнији народи могу им позавидети на месту које заузимају у
наукама и вештинама, јер су мало који што више од њих привредили
за напредак људских знања. Копенхаген има права да се дичи како
својим музејима тако и својим професорима.“
Овако се о малој и скромној Данској изразио поносни син велике и
горде Енглеске (Joh. Lubbock) кад је почео да излаже
преисториске старине из Данске. И право је за то имао.
Преисторију Данске проучили су њени научници боље но што је икоја
друга земља у овом погледу проучена. Њима је у овом послу
предњачио сам краљ Фридрих VII, који је своје слободно време
посвећивао старинама и штампао једну класичну студију о
споменицима каменога доба у Данској.
Дански су научењаци први поделили Преисторију на периоде: камена,
бронзе и гвожђа.
У ову су земљу дошли људи тек у почетку млађег каменога доба.
Никакви трагови фосилних или кватерних људи нису тамо пронађени,
а неће се ни пронаћи, јер је Данска за време кватерно била под
окриљем глечера. Истом кад су се глечери са земље повукли,
наиђоше неолићани који се настанише по морским обалама или око
бара и плитких језера, што засташе по котлинама у глечерским
наносима.
О првобитним приморцима у Данској ми смо већ напред рекли да
представљају први ступањ неолитске културе. Каквој су раси
припадали, то се није могло докучити, јер се никакве кости
њихове још не нађоше у оним силним сметлиштима њиховим. Да су
живели одмах по истеку кватернога доба, када су биле једнаке
прилике и у Северном и у Балтискоме Мору, сведоче једнаке
љуштуре шкољака у гомилама по обалама једнога и другога мора, а
зна се да су се доцније шкољке у Балтискоме Мору измениле а неке
од њих, нпр. острице, и са свим нестале, с тога што је вода
постала мање слана. Неки дански научници мисле да су ове
приморске насеобине трајале до 1500 године пре Христа.
2. Полужани – тако се могу звати остали становници мочарне Данске
каменога доба – оставили су доста и својих алата и гробница а
прилично и својих костију.
Алати су им по обради надмашивали све сличне творевине истога
културнога ступња у другим земљама. Нарочто су лепи и особени
они рукотвори који су нађени по разноврсним гробницама из
каменога доба. Овде се истичу велике лепо углачане секире, лепа
орнаментика и разноврсно камено градиво. Секире су биле са
ушицом, без ње или са жљебом за повез. Батови, длета, тестере,
ножеви и стругала, маљеви, копља и стрелице, удице, тегови и
мреже, шила, брусови, жрвњеви и земљано посуђе, обоци од
костију, ћилибара, – све је то многим и разноврсним примерцима
испунило преисториске музеје у Данској; све је ово тако лепо
израђивано да су камени артефакти из других земаља далеко за овим
заостали.
[Слика: Сл. 40. Један тумул са два улаза у Данској.]
Тамошње неолитске гробнице различне су по времену из кога
датирају. Најстарије су просте коморе од 5-6 плоча у дуварима.
За овима су грађене пространије гробнице од више устубочених
каменова а најзад дугуљасте гробнице. Долмени су засути у гомиле
и често кромлесима опкољени. Ови мегалитски споменици
карактеришу други век неолитске периоде у Данској, за који се
мисли да је трајао до 1000 године пре Христа. Међу тим тумули су
подизати и у периодама бронзе и гвожђа. У Данској су нађени
интересни случаји да је око неолитскога тумула подизат други у
периоди бронзе. Исто тако има тумула из првога доба опкољених
тумулима гвожђанога доба. Овај одношај показује и ред
старешинства.
Од свију костију које су нађене у неолитским гробницама у Данској
најчувеније су лубање из Borreby, које су истина округласте и
полуокругласте, али иначе имају особине најстарије расе са
дугуљастом лубањом.
Много остатака од преисториских полужана нађено је по
тресетиштима у Данској. Људи су врло дуго живели на местима где
су се стварали слојеви тресета, те зато се у овима сада налазе
представници разних културних ступњева. У доњим слојевима
тресета леже остаци из каменога доба, у средњим су слојевима
предмети од бронзе, а у горњим од гвожђа. Тако нам један просек
у данскоме тресету може да представи хронолошки ред
преисториског насељења Данске. Тај исти просек показује и у
каквом су климату ондашњи становници живели, јер се у разним
слојевима тресета и различно дрвеће налази. У најнижим слојевима
очувана је флора хладних предела који су сада далеко на Северу,
а у њима нема никаквих људских трагова. У доњим слојевима, са
остацима ирваса, правола и неолићана, леже дебла од четинара,
којих више нема у Данској; у средњим слојевима, са остацима
бронзанога доба, очувана је шума храстова а у горњима је шума
букова, која и данас у Данској превлађује. Тресетишта имају по 7
метара дебљине, а за њихово стварање требало је до 12.000
година. Па како смо већ рекли да је камено доба трајало до 1500
године пре Христа, то се види да оно захвата највећи део времена
потребнога за стварање тресета, дакле највећи део преисториских
времена у опште.
~Скандинавијa.~
1. И ова је земља врло позно постала човеку доступна, јер су је
глечери врло дуго целу покривали. Па и то само јужни окрајци
њени могаху примити обилније насеље људи из преисториских
времена. Од нађених старина 3/4 су из најјужнијега положитога
приморја, а само је 1/4 из средњег – и северног – дела ове земље.
Врло је неједнака расподела предмета и између две упоредне
половине ове земље, Шведске и Норвешке.
У Норвешкој су тресетишта створена од шест разних флора, а то
значи да се климат шест пута мењао док се тресет нагомилавао. У
понеким слојевима тресета нађени су камени рукотвори из млађега
неолитскога доба.
2. Много више неолитских старина нађено је у Шведској. Прво ваља
поменути огњишта са напеченим каменим плочама, са угљеном,
пепелом и костима, која су откривена како у приморским гомилама
љуштура од шкољака тако и ван ових по јужним деловима Шведске.
Може се мислити да су ондашњи становници живели под кожним
чергама, као садашњи Лапонци, или у колибама од дрвета, од
тресета па и од камена. Од каменог оруђа и алата имали су копља,
стреле, батове, ножеве, мачеве, тестере, бушаче, длета и секире
итд. Од костију су градили удице, остве и вилице за риболов,
шила, игле и гребена за расплитање жилавих влакана, којима су
шили одећу. Од ћилибара су имали ђердане а китили су се и костима
и зубима од разних животиња. Од земље су градили лончарију са
ушкама за повраз.
[Слика: Сл. 41. – Долмен у јужној Шведској.]
По набројаноме прибору познаје се да су неолитски становници
Шведске живели од лова и риболова. Али се знаде да су били и
сточари и ратари. Припитомљене су имали говеда, коње, овце и
свње, а нађени жрвњеви доказују да су се и житом хранили. Мртве
су сахрањивали по долменима саграђеним као и у другим земљама
(сл. 41). Људске главе из тих гробница доста су једнолике и
подударају се већином са главама садашњих становника германског
порекла. Када се при том узме на ум, да Историја не бележи
никаква знатна насељења нових народа по Шведској, онда изгледа
вероватно да су данашњи Шведи непосредни потомци својих
неолитских претходника у тој земљи. Оне главе из шведских
долмена које не одговарају скандинавскоме него лапонскоме типу,
припадале би по томе преариским прастановницима Шведске
(Hoernes).
Камено доба у Шведској трајало је баем онолико дуго колико у
Данској. То се познаје и по савршенству обраде рукотвора од
камена. И овде су приморци старији и неразвијенији од напреднога
народа који је своје мртве сахрањивао по долменима.
~Немачка.~
1. Преисторија земље Немачке није тако добро позната ни
систематисана, као што би се могло очекивати према великоме
броју њених брижљивих и учених истраживача, и према великоме
броју прикупљених чињеница.
За трајање првог ледног доба Немачка је била застрта од ушћа
Рајне до Карпата. У томе времену нису дакле могли људи у њој
становати. Доцније, кад се ледени појаси повукоше, појавише се
са југозапада први људи у Немачкој; њихови се остаци нађоше
највише на међама другог ледног доба, које је захватало само
Северну Немачку од ушћа Елбе до Њемена. Али тих остатака од
становања у отвореном простору нема тако много као што их је
нађено у другим земљама. Нешто више остатака нађено је у
пећинама од којих је најзнатнија Шупља Стена (Hohlefels) у
долини Аха у Швајцарској. Становници ове пећине били су као и сви
слични људи ловци и рибари, што сведочи коштано оружје и алати
нађени у тој пећини. Кости су од медведа, ирваса, мамута,
носорога, дивљег вепра, пећинског лава, риса и дивље мачке, од
шарана и кесеге. Од медвеђе доње вилице са јаким очњаком градили
су тамошњи пећинци просто али опасно оружје, којим су могли
дубоке ране задавати и кости пробијати. Изгледа да су се овим
највише послуживали да отворе цевасте кости са мождином, јер су
на овима често виђене рупе и други трагови од бодежа оним зубом.
Тамо је нађена и једна ирвасова лубања тако дотерана да је могла
као чаша послужити. У опште су разни рукотвори од костију и
рогова тако многобројни да су немачки писци хтели за Немачку да
изделе једно нарочито _коштано доба_ Преисторије.
Пре но што су се људи у овој пећини настанили, живели су у њој
медведи од којих су остале оглодане кости од говеда, коња па и
самога човека. А после палеолићана живели су у њој и неолићани,
јер су нађени одговарајући рбаци од земљаног посуђа и предмети
за ткање и плетење.
2. Неолићани су много боравили по пећинама Франконије између
Бајрајта и Бамберга (у северној Баварској). Хранили су се месом
од дивљачи, која се и данас тамо налази изузимајући ирваса, и од
правола, који је у историским временима од туда ишчезао. Знали
су камена оруђа глачати, земљано посуђе градити, пољско биље
обделавати, ткати и плести. Од костију и рогова израђивали су
игле, шила, мачеве, копља, остве па већ и виљушке. Китили су се
зубима коњским и псећим. Бојадисали су кожу бојом црвеном.
Изгледа да су имали припитомљене коње, говеда, овце и псе.
Камене алатке не беху им баш угледне као у других сличних народа.
Значајно је да су неке велике секире биле пробушене и тако
углављиване, да су за орање могле служити. Од земље су градили
мање или веће посуђе: лонце, плитице, чиније итд.
У опште узевши, ови баварски троглодити стајали су од прилике на
истоме културноме ступњу на коме беху први неолитски језерци у
Швајцарској. У погледу уметности стајали су ниже од француских
троглодита кватернога доба, јер онако лепе слике нису умели
цртати. Остаци од накољаца нађени су само на неколико места, од
којих су најзначајнији остаци у тресетишту код Шусена и у језеру
код Штаренберга (сл. 42).
[Слика: Сл. 42. – Темељи сојенице код Шусена.]
Станишта неолићанска све су чешћа што се више на север иде. У
балтичкоме приморју у Мекленбургу и околини, нађено је више од
500 таквих станишта; то ће рећи да је насељеност била довољно
густа и да се већ у каменој периоди зачела важност овога краја.
Од већих остатака неолитскога доба у овоме су крају очувани
гробови, тумули, утврђени логори и жртвишта. Изгледа да је камено
доба трајало много дуже у Северној Немачкој но у Јужној, јер је
ова раније од рве дошла под утицај металне културе, која је са
југа придолазила.
3. У Немачкој су чувена преисториска гробља која су названа
хунска (Hünnengräber) и врстачна (Reihengräber). Прва су од
великих камених плоча као долмени, а друго су прости мали
гробови у земљи у којима су мртваци седећке постављани. Ма да се
обичај копања гробова у редове, који и данас траје, сматра као
обележје познијих времена, ипак је факт да су већ немачки
неолићани своје гробље по врстама ређали. Да је тако гробље
заиста из каменога доба, сведоче камене глачане секире, батови,
длета и обоци, који су са костурима нахођени. Тип овакога гробља
откривен је код Монсхајма у Рајнској Провинцији. У
Шлезвиг-Холштајну имаде много тумула са каменим гробницама или
без истих. Неки су од њих подизани изнад равне ледине, а понеки
изнад гроба који је у земљи копан.
По преисториским лубањама које су нађене у Немачкој закључило се
да је у овој земљи за време палеолитско становала једна раса, а
за време неолитско три разне расе. Прва раса има одлике
најпримитивније расе европске. Тип јој беше узет у Канштату код
Штутгарта, али се недавно доказало да чувена лубања из овог места
није преисториска. Тип ове расе сматра се да је остварен и на
скелету исто тако чувенога пећинара из Неандертала, али се за
овога доказало да је услед рахитизма ненормално развијен а и да
није кватерне старости. Други представници кватерне расе, што су
нађени код Лара и Егисхајма, подлегли су такође некоме сумњичењу.
У Немачкој сада влада мишљење Вирховљево да нам је кватерна раса
људи непозната, а да су тамошњи неолићани били Аријевци. Ова
друга поставка основана је више на разлозима лингвистичким и
историским него ли на антрополошким.
Неолитско доба трајало је у Пруској, по мишљењу Лисауера, до 1000
год. пре Христа.
~Швајцарска.~
1. Напред смо већ рекли да је Швајцарска за време леднога доба
била сва глечерима застрта, о тога је појмљиво што се у њој не
нађоше никакви људски остаци, који би датирали из другога века
палеолитскога. Али нису тамо нађени ни остаци из предледнога, из
првога века каменога, који би се могли очекивати, почем је тада
било земље на којој су људи могли становати, а на тој је земљи
расло биље слично биљу шелскога доба у другим земљама. Сем тога
трагови прве шелске културе нађени су у оближњим покрајинама, у
Горњој Италији, у басенима Роне и Рајне, па је према томе
могуће, да ће се такве старине наћи и у Швајцарској бар по нижим
њеним местима, која у оно доба још не беху олеђена, и која
глечери нису позније разрили и растурили. Тек је у последње
палеолитско доба Швајцарска била људима прилично насељена. То
сведоче неколика врло добро проучена станишта са фауном и
рукотворима карактеристичним за магдаленску епоху: Тајген,
Верије, Се, Лизберг и Белрив. Ово последње станиште, као и још
нека друга, садрже остатке, који указују на прелаз измеђ'
последње палеолитске и прве неолитске епохе и у неколико
попуњују ону празнину, која се претпоставља измеђ' ове две
епохе.
Неолитска се култура у Швајцарској изванредно лепо развијала на
сојеницама по тамошњим језерима. Како су ти језерски станови
подизани, и како су људи у њима живели, то је већ изложено
напред. Овде ћемо само поменути неке факте, који се тичу само
швајцарских језераца. Прва таква насеобина примећена је у
Циришком Језеру код Обермајлена у зиму године 1853-54 када вода
у језеру беше јако опала; а најбогатија и најбоље проучена је
сојеница код Робенхаузена крај језера Фефикона. Ова се сматра
као најбољи представник свога рода, зато је по њој и именован
овај век неолитске периоде: робенхаузенски. У Нефшателском Језеру
било је 40 језерских насеобина од којих је свака имала по 300
домова. У свој Швајцарској било их је преко 200.
Ове многобројне насеобине подизате су у разним преисториским
периодама. Насеобине из каменога доба поделили су швајцарски
научари у три периоде. Прва је периода представљена шаванском
насеобином у Бијенскоме Језеру; рукотвори су у њој врло прости,
секире мале, једва нешто углачане и све од домаћег камена;
батови здепасти; грнчарија врло груба; украса нигде никаквих. У
сојеницама друге периоде сви су рукотвори много савршенији, а
многе су секире од странога материјала (нефрита, једеита и
хлоромеланита). У трећој периоди опажа се прелаз у културу
бронзе, а тај прелаз чине бакарни а нешто и бронзани предмети.
Напред је већ речено да су у Швајцарској многе насеобине трајале
и у правим металним периодама, те се по њиховим сојиштима налазе
културни слојеви који одговарају не само каменој него и
бронзаној и гвозденој периоди. Такве су на пример биле насеобине
код Нефшатела и Ниваде. Код Еставајера је сојиште са једним
слојем који садржи камене и другим слојем који садржи бронзане
предмете. Из каменога су доба сојишта код Вангена, Робенхаузена,
Моседорфа, Мајлена, Конциза, Сент-Обена итд. У опште се може
рећи да су становници источне Швајцарске престали становати на
језерима чим је наступила метална индустрија, а у западној
Швајцарској становали су још и за време бронзе и гвожђа па чак и
у првим историским временима.
Швајцарски су научењац пробали да одреде време када су прве
сојенице у њиховој отаџбини почеле се градити, па су се у оцени
истога врло разишли. Једни им приписују старост од 7000 година,
други од 5000; неки мисле да датирају само 2000 година пре
Христа.
Швајцарски накољци каменога доба сахрањивали су своје мртве по
свој прилици у вештачке гробнице. Можда су они и градили оне
долмене што су подигнуте спрам неких језерских насеобина у
којима су нађени предмети из неолитске епохе.