су подизане у води и то прилично далеко од обале. Даљина ова
управљала се према месним приликама а и према способности
грађевинара. Најстарији сојеничари, као новајлије, нису умели
своје грађевине толико од обале одмаћи, као што је то потоњима
за руком испадало. Сојишта накољаца из каменог доба јесу обично
од 40-90 м. удаљена од обала; даље су одмакла сојишта из доба
бронзе, а од ових још су даље сојишта из доба гвожђа која могу
бити и 300 м. далеко од обале. Већа снага и искуство, а и
савршенији алати, помогоше да накољци заузму све сигурније и
сигурније положаје за своје станове. Наравно, да су сви без
разлике могли радити у води само онде где су биле пличине, а
никако онде где је дно било дубље но што би се кољем достићи
могло. Најдуже је коље било од 10 метара. Дебљина му беше до 30
см. Коље је побијано у редове упоредне и управне спрам обале.
Побијано је у земљу толико да чврсто стоји, а ако је дно било
тако тврдо да се у њега коље није могло утиснути, онда је око
коља нагомилаван камен да га подупире. Пошто би се овршци коља
на 1 до 2 метра изнад воде сви уједначили, повезали би се
моштаницама од цепаних греда, па би се за ове дрвеним клинцима
утврдио патос од дебелих цепака или од располућених облица. На
томе поду подизате су од 3 до 9 метара широке округласте или
четвороугаоне, блатом облепљене плетаре или брвнаре од
устубоченнх брвана. Ове стаје сојенице имале су по једна обична
врата и по један отвор на поду, за непосредну комуникацију са
језером. Изнад брвана издизат је кров од коруба, сламе, трске,
рогоза, папрата или маховине. Око ових станова побијан је по
један ред коља разом са водом, који је одбијао непријатељске
чунове, а измеђ' њих и обале бивао је лако покретан мостић који
је ноћу у опасности ласно било одмаћи.
[Слика: Сл. 34. – Замишљена слика једне насеобине у Циришком
Језеру.]
3. Језерци су имали доста велико и лепо покућанство. Најпростије
ствари беху им постеља, совра и огњиште. Од постеље нема много
трага, мора да је то била сама папрат. Столица и совра беху
шуљци од дебла, а огњиште: неколико камених плоча. Камене су им
алатљике биле врло лепо углачане и у држаље од дрвета или од
јеленскога рога чврсто углављиване. Секире, брадве, длета, чекићи
и батови израђивани су од разнога камења са великом вештином и
укусом. Нађено је доста брусева којима су ове предмете глачали.
Од неглачанога камена имађаху лепих стрелица, копаља, ножева,
тестерица, што је све било углављивано или непосредно, или везом
каквом или чак и неким лепком, чији се састав ни до данас још
није дознао.
Од костију и рогова радили су мачеве, ножеве, наџаке, длета,
секире, чекиће, стреле, остве, шила, удице, гребена, виљушке,
игле са ушицама. Интересне су игле са жљебом за конац да би се
лакше прошивало и оне са два врха и ушицама у средини. Коштане
су укоснице са свим личиле иа садашње металне.
[Слика: Сл. 35. – Справе швајцарских језераца каменога доба. – 1
камена секира у дрвено држаљo углављена. – 2 маљ дрвени. – 3
будак од јеленског рога. – 4, 5, 6 камени батови. – 7 длето. – 8
секира. – 9 брадва. – 10 копље. – 11 коштана стрела. – 12 до 16
овршци камених стрела. – 17 коштана игла.]
Језерци су се китили прстењем, гривнама и обоцима. Обоци им беху
од лешника, ћилибара, од пробушених животињских зуба, или зрна и
карике од дрвета, камена и јеленскога рога. – Од рогова су
градили и чаше.
Грнчарија им је била доста груба, јер није на точку обрађивана
нити је на ватри печена, нити је много украшавана. Много је
посуђе било графитом огарављено. Било је судова са простим
гукастим дршкама и ушицама за повразачу.
Велики напредак над свима претходницима показали су језерци у
томе што су умели ткати и прести, те тако себи справљати
угоднију одећу но што је обично животињска кожа, крзно и личина.
Докази за ову умешност јесу како алат за овај занат, тако и
његови производи: вретена, гребена, чунци, агршци и тегови,
конци, канап, конопци и комади ткања, нађени су на више места у
језерским сојиштима. Има трагова по којима се познаје да су
становници ових места умели плести асуре од рогозине и котарице
од прућа, а сигурно је да су умели дебла дупсти и од њих чунове
правити.
4. Језерски становници имали су припитомљена не само пса са којим
су ишли у шуму те ловили јелене, срне, медведе, дивље свиње,
даброве, јазавце, лисице и куне, него су припитомили и говече,
козу, овцу и свињче. Коњске кости и опреме нађене су међ'
остацима језераца бронзанога доба, али је могуће да су неолићани
већ почели коње припитомљавати. Овај домазлук служио им је не
само за добру исхрану, него су његовом помоћу могли почети и
земљу обрађивати. И одиста, у језерском муљу који је покрио
њихова кућишта нађене су три разне врсте пшенице и две врсте
јечма, а то значи да је земљорад већ прилично био усавршен, јер
се ни данас не гаји много више разних жита. Жита су се морала
трошити као прекрупљена јарма, јер их ондашњи жрвњеви нису могли
у брашно самлети. За ткиво је сејан лан а од воћа је гајена по
једна врста јабуке, крушке, трешње и шљиве. По нађеним остацима
од дивљих плодова познаје се да су језерци јели лешнике, буков
жир, оскоруше, шипак од руже, дрењине, купине, малине, јагоде и
трњине.
Сви ови разнородни остаци сојеничарских насеобина сачували су се
највише и најбоље тамо где су олује или пожари сојенице обарали.
Потопљени материјал помешао би се тада са кућевним сметлиштем,
које је у воду бацано те попуњавао тако културне слојеве изнад
којих се после наслагао или обични муљ или тресет од водених
биљака. При пожару угљенисани и у води абоносани предмети
сачували су се боље но икоји други остаци преисториских људи, те
и са тога разлога о накољцима знамо сада много више но о другим
старим људима.
Врло је вероватно да су језерци били у неком као трговинском
саобраћају са другим народима, јер се у њиховим кућиштима находе
обоци од корала и ћилибара, и предмети од нефрита, које градиво
у својој непосредној околини нису имали где да нађу.
Вероватно је и да су своје мртве у земљу укопавали, јер су спрам
неких сојишта нађене гробнице налик на долмене, које ћемо мало
доцније поменути.
5. По људским костима које су ископане из културних слојева
накољаца, познаје се да су они били малог раста, а по разноликим
лубањама рекло би се да су разним расама припадали. Лубање
швајцарских накољаца каменога доба јесу округласте, а лубање
познијих накољаца већином су дугуљасте. С тога једни мисле да су
накољци разних периода припадали разним народима, који би се
једни за другима на истим местима настањивали и узастопне
културе постизавали. Други пак научењаци, и ти су у већини, држе
да су сви накољци један народ, па се на својим насеобинама мењао
и у културном погледу развијао. Неки би чак хтели и да им име
знају, па их једни сматрају за дошљаке из Мисира, а други за
староседеоце Келте. По овим разликама у мишљењу добро се познаје
како је још прерано решавати питања, која се тичу етнолошких
особина преисториских људи и како је за ово потребно сачекати да
се нађе бар довољан број њихових костура. Од накољаца је остало
костура више но од икојих старијих људи, али ни то није довољно
да би се могло поуздано одредити којој су раси припадали, од
које су расе произишли и у које су се позније расе претопили.
~Праграђани.~
1. У последњем веку каменога доба људски се род веома размножио и
населио је можда све пределе, који су у опште за становање
угодни били. Тада се размножише све веће и веће насеобине по
обалама река и језера, по бреговима и висоравнима. Пробише се
људи кроз прашуме и зверад потискоше, а пољане прекрилише
својом стоком и плугом разораше. Вредни и умешни становници
жупних и других бољих места заимаше се, обогатише, а тиме
изазваше завист и нападе суседних племена. Са тога се отворише
све чешћи и чешћи ратови; са тога почеше људи око својих
станишта дизати градове и у њима се за одбрану и напад
утврђивати. Ма да је отворених, неутврђених станишта и у овом
добу било много више но градова ипак се ови могу узети као
главна карактеристика станишта трећег и последњег века
неолитскога доба.
Већ су првобитни градови били разнога положаја, кроја и израде.
Било их је највише по одабраним, погледним висовима, на којима се
и сада највише градина и градишта налази; али их је било и по
ољама и равницама. По облику су градови били отворени или
затворени. Отворени или опружени беху они прости бедеми, насипи,
метеризи, који брањаху и затвараху пролаз неком долином, или
превојем или брдским венцем. А затворени су били округласти или
ћошкасти бедеми који су неки простор од свију страна затварали.
Наравно да је на овима било отвора за улаз и излаз, а ти су
нарочитим бедемима утврђивани. Оваквих је насипа подизано кадшто
по два, по три па и по четири један око другог, да би се
обранбена снага што више ојачала. Поред затворених градина
подизане су кадшто лево и десно од њих отворени бедеми, и тако
су обе врсте утврђења комбинисане.
Бедеми су насипани од земље или од камених рипа и облутака. У
преисториским бедемима камење је само суво узиђивано и никаквим
лепом није састављено. Међу тим у преисториским временима
употребљаван је један особени начин да се камење у зиду састави
боље но што се на икоји други начин постићи могло. Над каменим,
суво озиданим бедемом паљене су ватре дотле, док се површина зида
није отопила и док отопљена маса није камен за камен стопила.
Тако је с поља постајала једномана стаклена површина, уз коју
нити је било ласно успузати се нити је разорити. Наравно да је
ово могло бити само када се имао какав топки камен као на пример
базалт, или када се нетопљив камен посипао песком од топљивога.
И земљани су насипи понегде печени да би чвршћи постали.
Иза градина подизати су станови разнога кроја, а у њима су живели
људи више или мање напреднији но што беху и сами језерци. У
многим градинама подизати су станови на сојама ма да је место
суво било. И ту су биле плетаре и брвнаре, али се јављају већ и
зграде од камена, али наравно не малтерисаног.
2. Старине које су у овим градинама нахођене, представљају нам
највиши ступањ неолитске културе. Посуђе од глине има лепше
облике и шаре а и печеније је но из ранијих времена. Камене
глачане алатљике и оружја стоје на врхунцу своме, јер се при
њиховој обради и захтеви естетике имају у виду. Највише се истичу
разнолики камени батови са правилно пробушеном ушицом за држаље
и са ребрастим појачањем места које је врћењем рупе ослабило.
Тада се почињу употребљавати сјајни и ређи минерали као агат.
стеатит, ружичасти кварц итд. Естетичке потребе изазивају
вештину гравирања и скулптуре. Трапановане лубање доказују да се
и хирургија почела развијати. Има знакова да су људи већ од
сифилиса почели патити. У неким су се градиштима поред предмета
неолитског ступња нашли и понеки бронзани предмети а то значи да
су се у њима првобитни становници задржавали и у почетку
металнога доба. Овакви случаји нису ретки и они нам доказују да
наши грађани завршују камено доба и отпочињу метално доба, у
коме ће све па и градови да се умноже и усаврше.
3. У времену када су људи почели подизати утврђене станове,
подизали су и велике камене споменике (мегалите) и гробнице.
Велики догађаји почеше се обележавати стећцима и градинама од
истих, којима беше задатак да спомен тих догађаја преносе и на
потомство. Па како је смрт догађај који највише потреса људе и
који их најгоре и за навек раставља, то је природно да су први
велики споменици мртвима били намењени. Најнапреднији људи
каменога доба нису се више задовољавали гробницама у природним
пећинама, већ су за тај циљ копали вештачке пећине и градили
читаве станове. Ове мртвачке одаје подизате су над земљом или
под земљом. Грађене су од великих камених плоча и стећака, који
су се како ваља ређали и сувим зидом или глином спајали. Преко
њих су биле набацане гомиле од шљунка, земље или ломљена
камена, те су се као конични брежуљци над површином земље
виделе. Кад је временом овај омотач ишчезао, остали су
откривени стећци од одаја које су мртвима биле намењене. У ту
врсту споменика долазе _тумули_ тј, пласасте могиле од земље
ил' камења са каменим неједноставним сандуцима за мртваце;
_долмени_ тј. четвртасте гробнице од великих камених плоча,
које су оголићене као и камени двореди ходници, који су се
негда под земљом многоструко врстали; најзад _вештачке пећине_
које су у камену лепо и правилно удубене.
Религиозним потребама имали су да послуже разни други _мегалити_
као _часне трпезе_ и _жртвеници_, _климави белези_, _менхири_ и
_кромлеси_ које ћемо све приказати кад буде говор о преисторији
земаља у којима се ови камени споменици налазе. Неки од великих
стећака служили су као међаши, или као путокази или као стожери
за зборишта и игришта или као белеге каквих великих догађаја –
што се све дешавало и у историским временима.
~КАМЕНО ДОБА У СВЕТУ.~
~Француска.~
1. Наука која изучава преисториску прошлост људског рода зачела
се и развила у Француској. Њени су задаци тамо постављени већ у
почетку овога века и многи су већ и решени. Једино је у овој
земљи наша наука данас систематски сређена. Са тога је
преисторија Француске боље позната но ма које друге земље. Са
тога и стављамо Француску на прво место кад почињемо преглед
каменог доба у свету.
Питање о терцијарноме човеку постављено је прво у Француској. То
је питање, као што је у почетку ове књиге наговештено, решавано
на разне начине и остало још нерешено. Од свију истраживања и
претреса остала је у овоме погледу само вероватноћа, да је за
време Терцијара у француској живео неки довољно интелигентни
створ, који се ватром и каменим окресинама умео служити.
Најновији налазак намерно кресаног и дотериваног кремена учињен
је у терцијарним слојевима код места Пи Курни. Ови су слојеви
нешто млађи но они у Тенеју из којих су – као што је напред већ
поменуто – извађени такође ломљени и дотеривани комади од
кремена.
2. За време кватерне периоде, Француску су насељавали поречани и
пећинци, који су у култури онако поступно напредовали како је
напред изложено. Француски су научењаци и израдили ону деобу
старог каменога доба на четири епохе, која за ову земљу потпуно
вреди и ако се на све друге земље не може потпунце применити.
Разне епохе у тој периоди назвали су по местима у којима су
узастопни разни ступњи палеолитске културе најбоље развијени
били.
Прву епоху у тој периоди назвали су шелска (Chelles), другу
мустијерска (Moustier), трећу солитреска (Solutré) а четврту
магдаленска (Madeleine). У најновије доба за првом је епохом
постављена још једна ашелска (St. Achelles) која чини прелаз ка
мустијерској.
За време шелске епохе климат је у Француској био благ и влажан.
Речна су корита тада највећа била. Поречани су живели не само
поред тих река, него и по местима, до којих поплаве нису
допирале. Њихови остаци на оваким узвишенијим местима измешали
су се са остацима из свију следећих периода, јер их никакви
наноси нису препокрили и раставили, те тако се од ових разликују
само по најпримитивнијој изради својој. Иначе су остаци из овога
доба затрпани дилувијалним шљунком чији су их слојеви од млађих
предмета раставили
Мустијерска је епоха била влажна и хладна, те су се глечери веома
раширили. Због њих су људи морали напустити многа отворена
станишта и почели су се склањати у пећине и одевати. Али су се
ипак умножили, те су и станишта из овога доба чешћа но из
претходнога; у Француској их је нађено на две стотине. Алатке из
ове епохе су све израђене од местних стена, а нема их из далека,
што значи да се тадањи људи нису много кретали.
Трећа је епоха била врло кратка и прелазна, те није чудно што се
није на много места њених представника нашло. Температура је
тада била блага, те се могло и ван пећина боравити, али су људи
ипак највише у овима становали. Обрада кресаног камена постигла
је свој врхунац. Тадањи су становници Француске већ почињали
длетом да режу и калупе и разне ствари од костију да граде.
Магдаленских станишта познато је у Француској преко 130. Ово је
време када су пећинци били најмногобројнији и најнапреднији.
Тадањи су пећинци имали доста умешности, укуса и доколице, јер
је од њих остало доста доказа граверске и скулпторске вештине и
предмета којима су се кинђурили па чак и бојадисали. Обрађујући
коштано градиво од разне руке па и глачањем, магдаленци су на
овај начин припремили појаву глачаног камена и прелаз у
неолитско доба.
3. Први неолићани у Француској не разликују се битно од својих
претходника. Живели су по узвишеним заравањцима, у земуницама,
али их је још било који су се у пећине склањали. Главни
представник њихових станишта јесте старо селиште код Кампињија
(Доња Сена) по коме је ова епоха име своје добила. Тамо су нађена
кућишта са огњиштима, сметлиштима и са рбинама од посуђа. Камени
алати показују почетке глачања. Брадва је најкарактеристичнија
алатка. Гробљишта из ове периоде још нису позната.
Други је ступањ неолитске културе назван робенхаузенски, јер га
најбоље представљају језерци чији су трагови такође нађени у
Француској. Гробљишта из овог доба јесу како по пећинама тако и
просто у земљи.
Трећи и највећи ступањ постигли су они француски неолићни, који
су подизали мегалитске споменике и жљебили гробнице у камену.
Мегалитских споменика има врло много у Француској. Нарочита
комисија, одређена да их проучава, прибележила је 1631 менхир,
55 камених дворедаца, 3438 долмена и знатан број кромлеха.
Највише их је нађено у Бретањи а нарочито лепих код места
Карнака, по коме је и дато име овој епоси новог каменог доба.
Долмена има доста и у средњој Француској а врло мало на њеном
северу и истоку.
Вештачке гробнице у камену жљебили су неолитски становници
Шампање, у којој нема чврста камена за грађење долмена. Брдске
стране око Марне јесу од кредних маса, у којима су неолићани
каменим алатима ископавали гробнице, као што садашњи фабриканти
шампањера дубу у истим странама подруме. Гробница има разних
категорија. Једне су плитке, ониске и грубо издубене близу до
површине земље, те су с тога често обурване. У оваквим се
находило по четрдесет и више костура; види се да су потпунце
испуњаване мртвацима разног узраста, поред којих је мало
укопнина сахрањивано.
[Слика: Сл. 36. - Менхир код Кроазика у Француској.]
Друге су гробнице такође просте, али су дубоке и брижљиво
искресане; у овима се находило по два, три, четири, пет а кадшто
и по осам костура и то са више укопнина но у гробницама прве
врсте. По толико а не више мртваца метано је и у гробнице треће
категорије, које су биле најдубље и најпространије а толико
удобне, да би се у њима могло и живети, јер су имале и предсобље
и преграде и одушке за ваздух и степенице за силазак, и неке
банке и полице. У овима је нађено врло много укопнина: камених
секира и стрела, ножева, копаља, коштаних шила, удица, ободаца
од камена, костију, шкољака и земљаних судова грубе обраде. На
дуваровима ових пећина у рељефу су израђени облици камене секире
и неке женске прилике. Многе лубање из ових пећина биле су
трапановане за живота или су по смрти проврћене. По првима се
познаје да су тада трапанована највише мушка и женска чељад, то
јест за времена док кости лубање још расту. Циљ је трапана
лекарска, а по смрти су лубање трапановане по свој прилици зато,
да би се исечак као амајлија носио. У гробницама је нађено
амајлија од људских лубања.
Лубање неолићана из ових француских гробница јесу врло разнолике,
те изгледа да су припадале људима разних раса. Међу њима се
налазе представници не само оних раса које су раније у
Француској живеле већ и њихови мелези. Раније, кватернерне људе
поделили су француски антрополози у неколико разних раса и
покушали су да свакој од њих одреде не само географско
распрострањење него и даље развиће у току времена. Прву су расу
назвали _канштатска_, другу _кромањонска_, трећа и четврта су
_фирфуске_, пета је _гренелска_ а шеста _тришерска_. Прва је
раса имала и лубању и лице врло дугуљасто. У друге је расе
лубања дугуљаста а лице широко. Остале расе имају разнолике
округласте главе. У Француској је прва раса најстарија, она се
служила оружјем шелског доба. Кромањонска је раса живела у
пећинама, а представници раса са округластим лубањама нађени су
по млађим речним наносима. Ма да су све до сада нађене лубање
врло пажљиво проучене, покушај ове класификације показао се као
преран, јер нити још има довољно материјала за класиикацију
преисториских раса, нити је геолошки положај досадањих налазака
утврђен. Неким типским лубањама, на основу којих је
класификација кватерних раса установљена, промењен је доцније
положај у погледу њихове старости. Тиме је вредност оне деобе
подривена.
Свршетак неолитскога доба у Француској десио се, по рачуну
Картељакову, на 1200 пре Христа.
~Белгија~.
1. За почетницима преисториских истраживања у Француској пођоше
прво Белгијанци, па својим радовима отекоше брзо велике заслуге
за Преисторију.
Белгијанци су први доказали: да је људи било и у оној геолошкој
периоди, када су живели мамути, пећински медведи, пећински
лавови и друге животиње које су нестале или само из Европе или
са свим. Они су први објаснили како су се културни слојеви у
пећинама стварали и какав су живот првобитни пећинци проводили.
Првобитни становници Белгије били су поглавито пећинци; по
отвореним местима ретко су где људи били настањени. Пећине су у
Белгији многобројне око горњег тока Маса и његових притока. Оне
беху дуго и много насељене у дилувијалним и потоњим
преисториским временима, то сведоче културни слојеви, који су по
њима проучени.
У најстаријим пећинским слојевима леже кости пећинских зверова,
које су људи морали од туда прво изагнати да би се сами у
пећинама могли одомаћити. За то време и пре тога људи су
боравили негде у пољу, а где баш местимице; то се у Белгији није
докучило. У опште је у овој земљи до скора био непознат први век
старог каменог доба. Али у најновије доба нађоше се у Спиској
Пећини трагови од људи који су је канда у томе веку обитавали,
јер носе обележје најстаријих људи дилувијалнога доба.
Преисторија Белгије почиње у широком обиму истом од другога
палеолитскога века. Пећински слојеви који су се у овоме веку
нагомилали пуни су костију од мамута, носорога и пећинских
медведа, лавова и хијена, коња, ирваса и говеда. Све су ове
животиње пећинци за храну ловили и у свој стан доносили. По
већини костију познаје се да су од великих уловљених животиња у
пећине доношене само бутине и главе, а трупине су остављене, јер
на овима нема доста хране а незгодно је носити их. Друге су
кости поломљене због сржине а лубање због мозга.
[Слика: Сл. 37. - Кремени ножеви из белгиских пећина.]
Људска оруђа нађена са тим костима одговарају облицима из
мустијерске епохе. Кремен од кога су та оруђа окресана, није из
Белгије већ из Шампање у француској. Ма да ова земља није далеко
од горњега Маса, ипак је значајно да су најстарији становници
овога краја градиво за свој прибор из друге земље добављали.
Неки наласци тврде да су белгиски пећинци пробали да га обрађују
од домаћега материјала али да са тим пробама нису могли бити
задовољни.
Понеки рукотвори од камена из белгиских пећина опомињу на
солитрешке облике, али се према овоме једноме факту не може
тврдити да је и у Белгији трећи палеолитски век био развијен као
у Француској. Четврти пак век, који одговара магдаленскоме
ступњу, оставио је у белгиским пећинама многобројне хиљаде
камених ножева, стругала, шила и коштаних копаља, игала и
остава, ободаца од слонове кости и од фосилних пужева и земље за
бојадисање. Пећинци овога доба почели су по костима урезивати
неке шаре и изрезивати неке прилике. Они беху почели и своје
мртве сахрањивати. У једним су пећинама боравили, а друге за
гробнице употребљавали. Ово је велики корак у цивилизацији.
Белгијанци се хвале и тиме да су њихови већ палеолитски
претходници умели градити посуђе од блата, што су други народи
тек доцније, на вишем културном ступњу постигли. И одиста врло
смотрени проматрачи из реда геолога налазили су по белгиским
пећинама рбаке од глиненог посуђа у друштву са костима кватерних
животиња, које су ондашњи пећинци ловили па тврде, да ови остаци
датирају из истога времена и да нису случајним ровењем измешани.
Међу тим су на ово тврђење толике замерке учињене да су га се
његови аутори већином сада одрекли.