одомаће, ретко су их кад налазили празне и незаузете. Већином су
и тада у пећинама живеле дивље зверке, као што и данас живе.
Велики пећински медвед био је најстарији а и најјачи звер, са
којим се човек најчешће сретао и најљуће борбе издржавао, док га
није истиснуо и његово станиште заузео.
Да је у овој борби медвед често надвлађивао човека, сведочи она
људска кост, на којој су очевидни трагови зуба медвеђег, која је
нађена међ костима других жртава пећинског медведа у Шупљој
Стени у Швапској. „Тако се у почетку кретао напредак у првој
преисториској културној периоди. Прво је пећински медвед шчепао
по кога човека, раскомадао га и раскомадане удове у свој туробни
стан довлачио; или је кога несрећног насртљивца у свом стану
дочекао и на зверски му начин своје кућевно право показао. За
тим се човек пажњом и лукавством боље наоружао, потиснуо га је
из његова легла и вратио му мило за драго.“ (Hoernes). Може бити
да су људи вребали пред пећином, кад ће се страшне зверке из ње
извући, па да онда без опасности у пећину продру и младунце
поубијају. Тако и данас понеки дивљаци лове и тамане опасне
зверке. Са одраслим, снажним и страшним медведима, није ласно
било у коштац се хватати, па је вероватно да су их првобитни
људи у прикривене јаме намамљивали те их ту тешким камењем
убијали.
5. Кад су људи пећине од зверова ослободили и у њих се настанили,
становали су у њима стално, а не само привремено, на пример само
зими, као што мисле неки научењаци. То сведоче у првом реду
остаци од њихове хране. По зубима, костима и рошчићима од
младих ирваса познаје се сваки месец њихова живота, а по томе се
може познати у коме их је месецу човек уловио. По томе се
познало да су их троглодити у свако доба године ловили и у свој
стан доносили, а то значи да своје станове нису напуштали.
Пећинци дакле нису били номади. - Кад су се из пећина у лов
кретали морали су улазе затварати, да не би зверад унутра
продирала. Вероватно је да је затвор био од брвана, јер од
другога каквог јачег градива сачували би се остаци пред улазима
у пећине, као што их има пред онима, које су у познијим
временима за гробнице употребљаване. Вероватно је да су тада
пред улазом и велике ватре палили, да би зверад њоме плашили и
одбијали.
Најглавније занимање пећинаца био је лов и риболов, јер су се
хранили месом од топлокрвних животиња и од риба. Ловили су
сваковрсне животиње, почевши од ситних тица па до најкрупнијих
сисара. И пећинци су као и поречани све вештији и вештији ловци
постајали. Али већ од почетка је њихов ловачки прибор много
савршенији био од прибора прапоречанског. Онај најпримитивнији
тип камене урутке у пећинама је врло ретко нађен, а нађена су
разноврсна копља и стрелице, што карактеришу више ступњеве
палеолитске културе.
[Слика: Сл. 30. – Једна просто озубљена оства, али неким нацртима
украшена.]
У риболов су троглодити полазили са озубљеним оствама (сл. 30) од
ирвасова рога; за удице и пређе још нису знали. Према томе
изгледа да су могли ловити само са речне обале и то само
покрупну рибу. У пећинским културним слојевима се најчешће
налазе кости од младице, по чему се види да су већ ондашњи људи
умели рибу пробирати.
По свима остацима у тим слојевима познаје се да су троглодити
ловину у пећине доносили и ту је јели. Лакше животиње доносили
су целе, а теже животиње, на пример говеда и коње, рашчеречили
би на месту где би их уловили, па би у свој стан доносили само
бутове и главу. Са тога се кости трупа од крупнијих животиња
врло ретко налазе у пећинским културним слојевима, док се од
ирваса и мањих животиња налазе кости свију делова скелета. Све
дуге, шупље кости и лубање расцепљене су и покварене, сигурно
зато да би се из њих извадила мождина и мозак, које су делове
већ и троглодити са великом слашћу гутали. Изгледа чак да су за
вађење мождине из костију употребљавали оне узане кашичице од
ирвасова рога, које су у неким пећинама нађене. Од другога
посуђа познати су још само кремени ножеви са којима се месо
ласно расецало.
Многобројни остаци од ватришта наводе на мисао, да пећинци нису
ложили ватру само да се згреју и да свој стан осветле, већ и да
храну на њој готове. Ћулбастија је, по свој прилици, била прво
зготовљено јело. За друго готовљење, на пример за кување, ваљало
је имати суда; али земљанога посуђа тада није било. Можда је
било каквог дрвенога суда, у коме се вода могла загрејати па
дакле и нека чорба зготовити метањем у њу усијаног камења.
Са ножевима од кремена ласно се секло не само месо, него се могла
и кожа сећи. За овај циљ било је већ тада и кремених бичкија; а
за прераду коже служила су камена стругала и шила. Многобројне
игле од костију нађене у пећинским културним слојевима, доказују
да су троглодити одећу шили. Конци су им могли бити од
животињске гриве и жила, а можда већ и од биљнога влакна.
Не само да су се одевали но су се и кинђурили и бојадисали. У
пећинским културним слојевима нађени су ђердани од пужића и
шкољака и комадићи од црвене боје, амајлије од пробушених зуба
коњских, воловских, курјачјих итд. (сл. 31).
[Слика: Слика 31. – Накит пећинаца и изглед једнога им станишта.
_1_ секутић коњски, _2_ очњак вучји, _3_ и _4_ коштани колутић,
_5_ шкољка, _6_ говеђи секутић, _7_ јеленски очњак _8_ шљунак
серпентински, _д_ урочица; сви ови разни предмети пробушени су,
да би се могли као ободи носити. Воловски зуб (_6_) пробушен је
у корен двема рупама да би се боље утврдио и спољна му се
цаклена страна увек видела. Коштани колутић (_3, 4_) украшен је
на обема странама сликама неке животињице; рупа у среди наводи
на мисао да је као дугме могао бити употребљен. Сви су ови
предмети нађени у разним француским пећинама. _10_ је изглед
Гурданске Пећине (Француска) у којој је био културни слој 6
метара дебео, 21 м. дугачак и 16 м. широк; из овога слоја
извађени су многобројни рукотвори магдаленскога ступња.]
Ако се размотри целокупна заоставштина од негдашњих пећинаца,
онда се може рећи, да ови примитивни људи нису гладовали.
Примећава се чак и да су за јело боља парчета пробирали, а то
значи да су имали лова у изобиљу. Осигурани тако у намирењу
својих најпречих потреба, њима је преостајало времена за одмор и
доколицу. На доколици је никла уметност, када се осећање лепоте
сусрело са уметничким даром. И одиста, у пећинским слојевима,
који садрже најсавршеније алате и највише остатака уловљених
животиња, нађени су многи предмети са цртежима и калупима тих
животиња. Сликарска се вештина јавила врло рано и за чудо лепо у
овим им почецима својим (сл. 32).
[Слика: Слика 32. - Сликарије француских пећинаца. _1_ јелен
рањен стрелом у трбу изнад десне бутине. _2, 2а_ и _3_ руке
изрезане на копљишту од ирвасова рога. _4_ слика некога
преживара рањенога у груди код леве плећке. _5_ бремена жена,
задње ноге ирвасове и неке скице. _6_ људско лице, зарезано на
комаду ирвасова рога. _7_ човек с палицом на рамену, две коњске
главе и змија. _8_ човек који стреља тура; длакав је као и жена
на сл. 5.]
6. Сви ови разноврсни наласци јесу неуништиви докази, да су
палеолитски људи у пећинама много и дуго живели; па зато и јесте
нешто загонетно, зашто се у њима не нађе више телесних остатака
тадашњих људи. Нађено их је истина, не баш врло мало, али се за
мало од њих може поуздано говорити, да датирају заиста из
палеолитскога доба. То се са сигурношћу може рећи на пример за
оне рањене људске лубање, на којима је очевидно да су
палеолитским каменим оружјем рањене, и за људске кости у оним
палеолитским слојевима, за које нема никакве сумње да су у
познијим временима преривани. Врло су занимљиве оне људске
лубање, које су још за живота намерно пробушене, јер доказују да
се обичај трапанисања који и сада траје код неких народа па и
код наших Црногораца, вршио већ у најстаријим, преисториским
временима.
По до сада нађеним лубањама познаје се да су већ у палеолитскоме
времену биле разне људске расе: једне су имале главе дугуљасте а
друге округласте. По здравим лубањама из тога доба не може се
закључити да су тадањи људи били ближе мајмунима. Човек је од
искони човек. Временом се само усавршавао, али су и они пећински
првобитни становници били људи мислени и радни, са извесним
религиозним и естетичним осећањима. Естетична су им осећања
изражена у оним лепим сликама својих сувременика из животињскога
царства, које смо мало час наговестили.
7. Религиозним осећањима прапећинаца приписујемо обичај
сахрањивања мртваца, који се јавио већ код људи кватерне
периоде, истина при крају њеноме. То сведоче људски скелети
ископани из неких пећина (Црвене Пећине у Лигурији, из неких
пећина у средини Француске и у Белгији), који су били пажљиво на
један исти начин стављени и закопани. Сведоџба би ова била
неоспорна, кад би потпуно било доказано да су ови скелети
укопани за време кватернерно. Подједнак начин укопавања сведочи
да је већ било неког утврђеног обреда, као што га налазимо у
познијим временима. Судећи по реткости оваквих налазака а и по
њиховој још сумњивој старости, може се рећи да обичај укопавања
мртваца још није био опште примљен код старих пећинаца, но да је
већина лешина остављена да ишчезне на пољу: на каквим камаљима,
по дрвећу или иначе у приликама, у којима им се остаци нису
могли до данас очувати. Оним пак мртвацима што су по пећинама
укопавани изгледа да је месо од костију одвајано па само костур
укопаван. Овако бар мисли Картељак, један од сада још ретких
палеоетнолога, који верују да су већ палеолићани почели своје
мртве ахрањивати.
Вероватно је да су људи наставили боравити и у тим пећинама у
којима су тако своје мртве сахрањивали.
Нема никаквих знакова по којима би се смело тврдити да су
првобитни пећинци били антропофази. Нити пак има доказа да су
били ратоборни. Лова је свугде било доста, а бољих станишта у
оно доба није било но што су их они имали.
8. Најзад ћемо истаћи да су већ првобитни пећинци владали ватром.
Пре овога морало је бити неко извесно, доста дуго време, када су
људи умели служити се ватром, али је нису умели ужећи. А
вероватно је било и времена када су првобитни људи знали за ватру
али њене благодети још не бејаху искусили. Ово је могло бити на
местима где се природна ватра појављивала: где је вулкан усијану
лаву избацивао, где су из земље шикљали пламенови, где се какво
угљиште или тресетиште само од себе запалило, или где је гром
какво суво дрво запалио. Свакојако ово време индиферентног
држања спрам ватре није дуго трајало, јер се зна да се на пример
и мајмуни радо на њој греју и да је можда већ у Неогену било
интелигентнога отвора који је код Тенеја онај шљунак у ватру
метао, да би га комадао и оштрице му тако стварао. Људи су се
природној ватри приближавали, посматрали је, грејали се на њој и
радовали јој се. Метањем дрвећа у њу видели су да је могу
одржати, размножавати и разносити. Ова фаза, када су људи ватру
умели одржавати али још не и производити, морала је код
преисториских народа врло дуго трајати, пре но што су се људи
довили и вештачки да је створе. Ватра као последица људскога
рада, јавила се по свој прилици случајно, када је неком приликом
требало два сува дрвета силно једно о друго трти. Тада је човек
од једном престао бити њен роб, који је морао непрестано лебдити
над њоме, јер је трењем, стругањем ил' вртењем сува дрвета могао
наложити кад му је затребала. Ова средства за произвођење ватре
одржала су се од преисториских људи све до нецивилизованих
данашњих народа. Она служе и данас нашим Подринцима, Босанцима и
Херцеговцима када им за лек или за неки обред „жива ватра“
затреба.
~Приморци.~
1. Када је Земља прешла из кватерне периоде у садашњу, људски је
род прешао из старога у ново камено доба. На земљи је климат
постао умеренији и једноличнији. Нестало је мамута и пећинских
зверова, а животиње које нов климат у средњој Европи не могоше
поднети одселише се већином ка северу.
Много се веће разлике виде на новоме људству.
Прва и најзначајнија је особина неолитских људи што су живели
удружени, док се из старијега доба никакав траг веће заједнице
није сачувао.
Друга је разлика, што су у неолитскоме добу људи већином били
стално настањени и станове себи градили, а из првога времена
нема никаквих остатака од грађених станова.
Трећа је важна културна разлика, што су неолићани имали
припитомљену стоку.
Четврта је што су земљу обделавали те жита и лан сејали.
Пета је што су умели да граде од блата посуђе.
Ови напреци а и неки други обичаји, као на пример подизање
споменика, гробља, градова и жртвишта, – уздижу неолитске људе
изнад својих претходника толико, да у културном погледу много
ближе стоје људима бронзанога па и гвозденога доба, него ли
првима, ма да су као и ови још у каменом добу.
2. И ови су напреци поступно учињени, те се и неолитско доба
могло разделити на векове.
У првоме веку неолитскоме још превлађују просто кресане камене
алатљике; понеке се само почињу глачати и то доста грубо.
У разноврсноме каменом прибору истиче се брадва (сл. 33). Ту
падају први почеци невешто здепане грнчарије. За обележена
гробља још се не зна. Најбољи представници овог првог неолитског
ступња бејаху неки приморци. Међу тим, људи су живели тада и по
пећинама, и по плитким земуницама.
[Слика: Сл. 33. – Камене брадве из данских буњишта од примораца.]
У другоме веку предњачили су нарочито језерци, који су умели
камена оруђа сећи, гладити и бушити их, савршеније земљано
посуђе израђивати, станове на кољу у води градити, пређу и одело
ткати, земљу радити, стоку и вође гајити, хлеб пећи, масло и сир
правити. Мртви су се тада са неком церемонијом и са прилошцима
сахрањивали. Ван сојеница у води људи тога доба становали су у
плетерима, колибама, кошарама а можда још и у пећинама, које су
тада највише као гробнице употребљаване.
Трећи век карактеришу велике грађевине као на пример вештачке
гробнице у земљи, и велики камени споменици. Глачање камена
постиже тада свој врхунац; израђиваху се секире и батови од
разнога камена и најлепших облика. Све напред побројане радње
усавршише се. Повратише се вештине гравирања и скулптуре, које
беху неко време зачамале. Почеше се подизати градови.
Ово су опште црте појединих ступњева у неолитској епоси, који се,
наравно, као ни палеолитски не могу одлучно један од другога
разликовати. Покретачи културнога развића од разне се рке стичу
те у разним покрајинама и разне резултате имају; са тога је
важно да се ови резултати у свакој покрајини за себе промотре,
што ћемо ми и покушати у овој књизи. Пре тога ћемо, наравно,
прегледати поједине врсте станишта неолитских људи и најважније
остатке, који су по њима нахођени.
По хронолошком реду који је напред указан, прво се заустављамо на
праприморцима
3. Нема сумње да је у многоме приморју вавек било удобних места
за људска станишта, али се као прва приморска насељења сачуваше
до данас тек она која датирају из првих времена новог каменог
доба. Од тих примораца остала су нам селишта најстарија, која су
до сада позната, а у свима селиштима очувала су се најбоље
њихова буњишта. Необично наслеђе потомства од првих удружених
предака! Но наука је и таквим наслеђем веома задовољна, јер је и
по њему могла познати: где су и колико су велика била најстарија
селишта, како су људи у њима живели, чим су се хранили, и шта су
радили.
Прастара буњишта познаше се, прво на морским обалама у Данској, а
после тога пронађена су и у Скандинавији, Ирској, Француској,
Сардинији, у Азији и Америци. То су велике гомиле од љуштура
морских пужева и шкољака, које имају до 300 м. дужине и 60 м.
ширине. За њих се дуго мислило да су их или велики валови на
обалу избацили или су се издигле неким издизањем морске обале.
Али када су се те гомиле боље размотриле, онда се запазило: да
су све љуштуре од пробраних мекушаца зрелога пораста, а нема их
ситних од младих, да су исте највише баш од оних врста, које се
и данас за јело најрадије употребљавају а које у мору једне с
другима много не другују, да међ' њима нема ни морскога песка ни
шљунка, а да има костију од тица и сисара, рбина од посуђа и
одломака од каменог оруђа. Тада се је морало признати да ово
нису никакве случајне природне гомиле већ да су људска дела. То
су остаци првобитних примораца, који су у мору имали неисцрпни
резервоар хране од пужева и риба а у приморју су многу дивљач
ловити могли.
4. Приморци су живели најрадије на оним обалама, где је било
највише пужева и шкољака и то у непосредној близини воде на жалу
или на брегу. Ретко су кад нешто мало даље од воде становали.
Она буњишта са љуштурама морских шкољака која су сада подалеко
од мора врло су ретка и била су негда ближе до мора.
Где су сметлишта ту су била и станишта. Тадањи људи нису домаће
ђубре односили далеко од својих станова. Потискивали су га нешто
даље од огњишта и свога лежишта и то је све. На много се места
познало да су кујински отпаци нагомилани као полукружни бедеми,
по 3 метра високи, око поплочаног огњишта, на коме су приморци
шкољке кокали и око којих су се грејали. Огњишта су од камених
плоча, наслаганих кадшто у неколико редова, као за банак; а на
њима се не само познају трагови од огња, него се налазе остаци
пепела и угља. Око огњишта су били чадори и черге ваљда од коже
или колибе од грања, а око ових су се нагомилавале љуштуре од
шкољака и пужева. На те су гомиле људи бацали и кости од уловљене
дивљачи и крњатке од кућевног посуђа и оружја, те се по овима
познаје да први приморци нису далеко одмакли од пећинаца, који
су у ранијим временима живели. И одиста, камене су им алатљике
несавршене, како са грубе обраде тако и по сиромаштву облика. Да
нема неких почетака глачања камена, могло би се рећи да је камена
индустрија код примораца била чак и несавршенија но код неких
људи из старог каменога доба. Глачане су у неколико справе налик
на секире; ове су највише замењиване многобројним грубо
окресаним брадвама. Камени ножеви, шила, копља, тучкови и
стругала су се такође никаквим савршенством одликовали. Ни од
костију се нису много боље ствари умеле градити. Грнчарство се
истом појавило, те су му и производи најпримитивнијег облика.
За прибирање шкољака, којима се праприморци хранише нису им
никакви алати ни били потребни, јер те шкољке живе близу до
обале по полозима, спрудовима и камаљима. То су: острица (Ostrea
edulis), дагањ (Mytilus edulis) и срчавка (Cardium edulis). Сем
ових мекушаца ретко се још по која друга врста у оним силним
буњиштима налази.
Алат је потребан био за лов и риболов. По рибљим остацима у оним
сметлиштима познаје се да су ондашњи приморци највише хватали
јегуље, харинге, своје и треске. Почем неке од ових риба, као
харинге, живе подалеко од обале, то је несумњиво да су тадашњи
рибари морали имати чунове и неки алат за риболов. На обалама су
каменим оствама, копљима и стрелама ловили морске псе, видре,
даброве и водене пацове, чије с кости помешане са осталим
кујинским отпацима, међ' којима су нађене и кости пса, лисице,
курјака, дивље мачке, риса, медведа, јежа и миша. Костију од
ових неукусних животиња нема много, а то значи да су их људи
ловили само у невољи, кад другога лова није било. Највише има
костију од јелена, дивокозе и свињчета, које су три животиње
давале најбољу месну храну првобитним приморцима. Дуге кости у
којима је било сржи и мождине поломљене су тако да им се
садржина могла ласно извадити. По тичјим костима види се да су
ловили: дивљег лабуда, вриштинског тетреба, алку, дивље патке и
гуске. За костуре свију већих животиња значајно је да им у оним
гомилама нема баш оних делова које пси најрадије прождиру, а
сачувани су тврди делови са мало ил' ни мало хране. Са тога се
разлога за пса може претпоставити да је већ тада био припитомљен.
На његовим се костима познају зарезотине од камених ножева, по
чему се може мислити, да су се ондашњи приморци хранили псећим
месом, као што и данас чине нека дивља племена. За други
домазлук нису знали. Нису умели ни земљу обрађивати, но су се и
они морали задовољити оном храном коју шума и вода одгајиваше.
Међу тим изгледа да су умели својој храни правити зачина, јер
угљенисани остаци од једне морске алге (_Zostera marina_) наводе
на мисао да је из ове биљке со вађена.
5. Што се тиче обичаја прапримораца, то се не може много о њима
говорити. Мисли се да су своје мртве сахрањивали. У неким
земљама, као на пример у Португалској, приморци су мртве
сахрањивали на истим местима на којима су и становали, где су се
хранили и отпатке од хране остављали; то сведоче њихови скелети,
који се данас откривају међ' љуштурама од шкољака, међ' костима,
пепелом и другим њиховим отпацима.
Нема знакова по којима би се смело рећи да су ови људи са својим
суседима какве год борбе водили. Кротки ловци и рибари не
имађаху још великих апетита, које својим мирним ловом не би
могли задовољити. Први дакле људи, за које се сигурно знаде да
су у друштво ступили, нису ратовали. Овај страховити обичај увели
су после њих много цивилизованији људи.
~Језерци.~
1. По језерима Средње Европе око Алпа, тј. у Швајцарској, Јури,
Савојској, Северној Италији, Аустрији, Баварској и Виртенбергу,
нађени су темељи грађевина људских. То су подалеко од обала
побијене соје, за које је с правом речено да садрже и „споменике
преисториске архитектуре, и зоолошки музеј и антрополошку
галерију. Сохе и јапија, кости домаћих и дивљих животиња,
разнолике људске лубање, сваковрсни рукотвори од камена, од
кости, од бронзе, од гвожђа, груба ил' финија грнчарија,
уметничка дела, украси, ткања, брусеви, жрвњи, хлеб, воће,
пепео, угаљ итд. – све то беше у језерским стаништима згомилано,
док му старинари и палеонтолози потпуни ред не установише“
(Jolly). Сав овај сабрани и проучени материјал доказује, да су
се људи почели настањивати по језерима у средини каменог доба,
да су на њима боравили и у следећим преисториским временима са
металном културом, и да су у историским временима овде онде
сличне насеобине имали као што их и сада понегде имају. Нема
сумње, да су се они људи који су први изабрали воду да у њој и
на њој подижу грађевине за становање, руководили при томе
највише разлогом, што су опазили да ће у оваким насеобинама бити
најсигурнији од сваких напада, нарочито од изненадних насртаја
грабљивих суседа. Онај пошироки појас воде измеђ' обале и
насеобине служио је као најбољи бедем за одбрану, јер га
нападачи нису могли ласно препливати а бродова нису имали при
руци, да би могли јатомице пребродити. – Исти је разлог наводио
људе да и у познијим временима задрже своје станове на води,
било по језерима, било по барама, било по тихим рекама. [Фуснота
1:
За пример ћемо навести Пеонце, који су становали близу ушћа
Струме, на језеру Празијасу. Херодот прича да је персиски
војсковођа Мегабаз гледао да их покори али није могао, јер су
становали на води, а њихов начин живљења овако описује: „Усред
језера су високи дрвени стубови а на овима палуба, којој се од
обаде може прићи само једним узаним мотићем. У почетку су сви
становници скупа доносили и углављивали стубове под палубом, а
после се за ово утврдио овакав обичај: кад год је који човек
хтео узети коју жену дужан је био довући са брда што се зове
Орбел и побити три комада. Они живе тако да сваки човек може
држати више жена за се. Сваки има једну сопствену колибу, у
којој живи изнад једне од палуба; у свакој колиби има отвор,
којим се спушта у језеро; а њихов је обичај да конопцем за ногу
вежу мало дете, да не би у воду упало. Своје коње и другу стоку
хране рибом коју имају у изобиљу, јер довољно је да отворе отвор
на поду, и на канау спусте једну котарицу у воду, па ће је после
врло кратког времена извући пуну рибе.“ (Цитирано у The Lake
Dwellings of Europe, by Munro, стр. 553).
Од народа који и данас још подижу своје станове на сојама у води
или подводним местима да поменемо: Посавце у Славонији, Донске
Козаке у Ново-Черкаску, Кавкасце на Фази и Редут-Калу, Папуанце
у Новој Гвинеји и многе Полинесце. Такав је обичај и у неких
поречана у Африци и Индо-Хини а био је и у Ацтека у Мексици.
Венецуела у Колумбији подизата је прво на кољу. Исти су темељи и
у Млецима.]
Нас се овде тичу накољци из каменога доба, те ћемо се само код
њих задржати.