~11 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 11~
~КАМЕНО ДОБА~
~НАПИСАО~
~ЈОВАН ЖУЈОВИЋ~
~У БЕОГРАДУ~
ШТАМПАНО У ДРЖ. ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ
1893
~ПРЕГЛЕД САДРЖАЈА~
_Приступ_ (Времена пре стварања људи. – Доба када су се први људи
могли појавити; животиње и биље тога доба. – Доба када су се
први људи заиста појавили; климат, животиње, биље и разна људска
станишта из тога доба).
Првобитна станишта:
_Поречани_ (Зашто су се људи прво поред река настанили. – Речни
наноси. – Људски рукотвори у њима. – Четири ступња усавршавања
ових рукотвора. – Камено доба и његова деоба на старо и ново. –
Деоба старога каменог доба. – Кремен je главно градиво старога
каменог доба. – Људске кости из тога доба. – Живовање тадашњих
људи; лов и риболов).
_Пећинци_ (Улога, крој и постанак пећина. – Културни слојеви у
пећинама. – Отмица пећина од зверова. – Живовање пећинаца.
Њихови остаци: рукотвори, кости, уметничка дела. – Сахрањивање
мртваца. – Употреба ватре).
_Приморци_ (Главне разлике новога каменога доба и старога. –
Деоба новога каменога доба на три века. – Први век новога доба
представљају приморци. Њихова станишта и буњишта; остаци од њих;
њихово живовање).
_Језерци_ (Људска станишта на сојеницама по језерима. – Сојишта
каменога доба. – Покућанство језераца; њихов рад: земљорад,
ткање итд.; њихове кости).
_Праграђани_. (Подизање утврђених станишта обележава последњи век
каменог доба. – Првобитна градишта, остали у њима. – Велики
камени споменици и гробнице из тога доба).
Камено доба у свету:
Француска
Белгија
Британија
Данска
Скандинавија
Немачка
Швајцарска
Аустрија
Русија
Шпанија и Португалија
Италија
Српске земље
Румунија
Бугарска
Грчка
Азија
Африка
Америка
Аустралија
Првобитна култура:
Занати
Лов и риболов
Пољопривреда
Пловидба и трговина
Уметност
Религија
Друштво
Библиографија за Камено Доба
Речник
~КАМЕНО ДОБА~
~Приступ~
1. Било је времена када је васељена била пуна небесних тела, али
наше земље у њој није било. И било је времена када се наша земља
створила, али на њој не беше ни биља ни животиња. Па насташе
времена, када је на земљи било разнога биља и разних животиња,
али никаквих људи није било. Најзад се појавише и први људи, али
је то било тако давно да их и најстарија историја не памти. Сва
су та времена веома дуго трајала, па изгледа да је земља морала
проћи кроз врло многе мене, док су се на њој створиле прилике у
којима људи могаху живети и напредовати. При тим променама
највише се мењао биљни и животињски свет докле најзад није добио
и свој најсавршенији створ у облику човека.
Земља наша има дакле врло дуготрајну историју, која величином и
разноликошћу својом далеко превазилази историју целога човештва
и свију појединих народа. И та је историја подељена на периоде,
које се зову по свом старешинству _примарне_, _секундарне_,
_терцијарне_ и _кватерне_.
У _примарним_ периодама прво је један свеопшти океан покривао
целу земљу, па се за тим из њега овде онде по нешто суве земље
издизало. На овим островима поникло је прво биље, а са овим се
појавише први инсекти. На земљи је морала тада владати мртва
тишина, јер не беше никаквих гласовитих животиња; једва ли је
какав цврчак оно глуво доба својом цврком прекидао, а камо ли да
су се игде могле чути тице певачице.
Земља се тресла, пуцала је, срозавала се и издизала, а кроз
пукотине куљала је лавична маса исто као и у познијим и садашњим
вулканима. Али ако су се при овоме и дешавали силовити окршаји,
не беше никаквога вишег створа кога би могли застрашити.
У _секундарним_ периодама на сувој се земљи и биље и животиње
поче нагло развијати, и приуготови се да прими на се облике
какве има и у садашњем добу.
У _терцијарним_ периодама континенти добиваху у главноме данашње
границе, јер се море повукло из неколико сада сувих области а
покрило је друге неке које до тада беху на суву. Тада се
издизаху главне садашње планине: Балкан, Кавказ и Карпати,
Динарски и други Алпи, Апенини и Пиренеји, а на многим брдима у
Србији, Македонији, Тракији, у Угарској, Чешкој, Немачкој и
Француској отвараху се нови вулкани, који трајаше до потоње
геолошке периоде. Климат се истина колебао те бивао час топлији
час хладнији, а према њему се мењала и биљна одећа земљина, али
су најсавршеније животиње, то јест сисари, баш у овим периодама
постигле врхунац свога развића.
Терцијарне се периоде разликују по главним променама климата и по
променама измеђ суве змље спрам мора, по ступњевима у издизању
горских венаца и усавршавању животиња из кола сисара; те периоде
зову се у науци: Еоцен, Олигоцен, Миоцен и Плиоцен, јер се тим
именима исказује степен њихове сличности са садашњом периодом.
Прве две састављају се у тако звани Палеоген а друге две у
Неоген.
Нас се овде нарочито тичу времена Неогена, јер је тада већ могуће
било да се и човек на земљи појави; са тога ћемо у кратко
приказати каквим је биљем и животињама тадашње људство могло
бити окружено.
2. Биље које је тада на земљи расло, било је бујније и
разноврсније од садањега. Тада су по Европи скоро свуда успевале
мирте, даворике, палме, багрени, смокве и зимзелено шибље, које
све указује да је климат био много топлији но садашњи. На самоме
сада леденоме Гренланду била је топлота велика барем као што је
сада средња топлота у Београду, а у Средњој Европи била је
топлота колика је од прилике сада на Мадери. Топлоту је
повећавало море које је имало виши ниво но што га сада има и
опточавало је многе делове Европе који су као велика острова из
мора вирили. Вероватно је да је и земљина оса имала тада друкчији
положај; те полови и екватор нису били размештени овако као што
су сада, па би по томе и размештај топлотних појасева морао бити
друкчији но што је сада.
[Слика: Сл. 1. – Глава и лева страна горње вилице од динотеријума
(_Dinotherium giganteum_). Глава је насликана 12 пута мања но
што је у ствари а вилица за 4 пута мања. На овој: _1а_, _2а_ и
_3а_ означују праве, задње кутњаке, а _3p._ и _4p._ предње
кутњаке. Фосили су ови из слојева миоценских.]
[Слика: Сл. 2. – Мастодон (_Mastodon angustidens_) за 1/20
природне величине. Кости су му нађене средњим миоценским
слојевима.]
3. Међ свима животињама, које су за време Неогена на земљи
живеле, највише су се, без сумње, истицали сурлаши, од којих су
била три разна рода: динотеријум, мастодон и слон.
[Слика: Сл. 3. – Горњи млечни кутњаци мастодона у 2/3 величине.]
Динотеријум је добио ово грчко име, које значи страшна животиња,
јер се мислило да је због својих зуба заиста страховит морао
бити. Данас нема животиње која би личила на некадање
динотеријуме; они су дакле изумрли без потомства. Личили су
највише на мастодоне, којима је име тако дато што имају зубе
сисичасте (сл. 3). По костуру су (сл. 2) мастодони личили са
свим на слонове, али ови имају две кљове само у горњој вилици,
док су мастодони обично имали по две кљове у свакој вилици, као
што се то види на сл. 2.
[Слика: Сл. 4. – 1. Кутњак од мамута (_Elephas primigenius_),
састављен од највише, али најтањих зубних плочица. - 2 Кутњак
античкога слона (_El. antiquus_), састављен од емаљисаних
плочица, које држе средину измеђ мамутових и кутњака јужнога
слона (_Eleph. meridionalis_), 3, који има најдебље плоче са
најширим слојем емаља.]
Од слонова је најобичнији био јужни слон (_Elephas
meridionalis_), који је у извесним пределима преживео Терцијар
те живео неко време у Кватернеру.
Сем ових горостасних сурлаша било је великих сисара из разних
група.
Од дебелокожара ваља поменути носороге (сл. 7), тапире (сл. 5)и
свиње.
[Слика: Сл. 5. - Лева страна горње вилице једнога од најстаријих
тапира (Миоцен код Епелсхајма - _Tapirus priscus_), 3/5 природне
величине. _1p_ до _4p_ јесу предњи кутњаци. - _1а_, _2а_, _3а_
задњи кутњаци. Е. спољни, М. средњи, I унутарњи зупци првих
режања; _c_ спољни, _m_ средњи, _i_ унутарњи зупци задњих
редова.]
Преживари су достигли свој врхунац прво у атинској жирафи, па у
најкарактеристичнијем роду за стару фауну Јеладе
(_Helladotherium_) (сл. 8) и у разноврсним и многобројним
јеленима, газелама и антилопама.
Тада је живео предак нашега коња, који се зове _Hipparion_.
И данашњи су зверови имали у Неогену своје претке и претече. Тако
на пример шареноме медведу из Јужне Америке одговара фосилни
медвед из Оверња (сл. 9); мркој хијени одговарају кости фосилне
хијене из Пикермије (сл. 10 и 11) итд. Али је тада било и таквих
зверова који су изумрли без потомака. Таква је на пример била
звер чија је глава представљена на сл. 6. и која је у Америци и
за време Кватернера живела.
[Слика: Сл. 6. - Глава макеродуса у 1/3 праве величине. _i_ су
секутићи; _c_ очњаци; _3p._ предњи кутњаци ; _4p._ горе и _1а._
доле пасјаци. - _im._ међувилична кост ; _m._ вилична кост ;
_so_ јама под очном дупљом, _n._ носњача ; _j._ јагодичаста
кост; _fr._ чеоњача; _par._ темењача; _t._ слепоочњача ; _zyg._
јабучни свод; _oc._ потиљача; _c._ потиљачна израстао.]
Из групе сисара, који су по кроју тела свога највише налик на
човека, ваља поменути оне мајмуне, који су за време Неогена
живели у Грчкој, Италији и Француској; вилица једнога од њих
представљена је на сл. 12.
4. Све дакле групе данашњих сисара имају своје претече и претке у
фауни сисара из терцијарнога доба. Према томе се може очекивати,
да ће се у тој фауни наћи предак или претеча човеков, а можда
баш и он сам. Али ово очекивање није до сада задовољено.
[Слика: Сл. 7. – Скелет и доњи леви задњи кутњак једнога носорога
(_Rhinoceros pachygnatus_) из слојева миоценских код Пикермије у
Грчкој. Слика скелета је у 25-ом делу природне величине, а
кутњакова је у пола. Кутњак је од два савијена режња, на којима
I и _i_ означују унутарње зупце, а Е и _е_ спољне зупце.
[Слика: Сл. 8. – Скелет огромнога преживара, који је за време
Неогена живео у Јелади. 1/25 праве величине.]
[Слика: Сл. 9. - Лева страна горње вилице једнога од претеча
медведа _Ursus arvernesis_ насликана за 3/4 праве величине. -
_i_ зуби секутићи, _c._ очњак, _1p. 2p. 3p._ предњи кутњаци;
_4p._ пасјак, _1a. 2a._ задњи кутњаци; _p_ непчана кост, _m_
вилична кост, _im_ међувилична кост.]
[Слика: Сл. 10, - Глава хијене (_Hyaena eximia_) што је негда у
Грчкој живела; у 1/3 величине. - _i_ секутићи; _1p – 4p_ предњи
кутњаци; _1a_ доњи пасјак. _im._ међувилична кост; _m._ горња
вилична кост; _tm._ јама под очном дупљом; _n._ носњача; _or._
очна дупља; _jug._ јагодица; _f._ чеоњача; _tem._ слепоочњача;
_ta._ слушни отвор; _par._ темењача; _oc._ потињача. _c. oc._
потиљачна израстао.]
[Слика: Сл. 11. - Лева пола горње вилице од исте хијене гледана с
непчане стране. 2/3 величине. Писмена значе исте делове као и у
претходним сликама.]
[Слика: Сл. 12. – Лева страна доње вилице мајмуна дриопитека
(_Dryopithecus Fontani_) који је у миоценој периоди живео у
француској. Доњи део слике представља изглед _с_ поља, _a_ горњи
је изглед озго. Сликано је у природној величини. _c_ је очњак;
_3p._ и _4p._ предњи кутњаци; _1a. 2a._ два прва задња кутњака;
_3a_ жљеб за последњи задњи кутњак.]
Мора се признати, да до сада у терцијарним слојевима није нађен
ниједан одломак од људског костура, нити икакав животињски
костур, који би се могао преписати неком претку човечјем, и који
би представљао пролаз од најсавршенијих мајмуна ка човеку ма и
најпримитивнијем. Родослов човеков није дакле наука још утврдила,
ма да без зазора одобрава претпоставку његовога развића из неког
несавршенијег створа. Наука допушта и претпоставку да је људи
већ било у временима Неогена, али та претпоставка још није
потврђена поузданим наласцима у неогеним слојевима. Истина је
нађено на много места неких примитивних тобож рукотвора, али
никако није потврђено да су то заиста дело руку човечјих нити да
су савремени са терцијарним слојевима, у којима сада леже. Од
свију таквих налазака сигурно је само да су заиста за времена
терцијарна обрађивани они комади кремена које је код Тенеја у
Француској (округ Loir et Cher) нашао калуђер Буржоа (сл. 13). То
би био понајсигурнији доказ да је људи било и у Терцијару; али
сви научници овај доказ не примају, нити оне кремене окресине
човеку приписују. Једни мисле да нису намерно већ случајно онако
поломљени; а породила су се и таква мишљења да је оно кресао
неки замишљени човеков претеча неки мајмун-човек
(_Anthropopithecus_) или поменути мајмун дриопитек
(_Dryopithecus_). Очевидно је дакле да науци још није познат
прави првобитни човек нити његов непосредни предак ил' претеча,
и све што се о овоме сада пише јесу сада само више или мање
неоснована нагађања. Али што се данас још не зна, то се врло
скоро може открити. Ако се у непретураним земним слојевима поред
напред поменутих сисара нађу човечје кости или какви год други
његови трагови, онда ће се на питање о терцијарном човеку од
једном просути толико праве светлости, да ће на њој избледети
све искрице, које се сада оним сумњивим кременом пробају да
укрешу.
[Слика: Сл. 13. – Кремени комади из терцијарних слојева код
Тенеја, на којима се види да су намерно кресани и дотеривани, да
би се на њима створиле сечивице и овршци, са којима се може сећи
и бости. Како се на овим примерцима познаје да је камен у ватри
жежен, то је вероватно да од рипе нису окресине ударом одбијане,
већ су жежењем ове у ватри комадане.]
5. Није нам, дакле, још познато где лежи и колико је стара прва
колевка људског рода; али нам је његово детињство доста добро
познато. Детињство су људи провели за време кватерно, за које су
видели прилично велике промене на Земљи и ако су се главне црте
њене географије већ у прошлој периоди утврдиле. Видели су огромна
ледена брда и огромне реке и језера од којих су нам сада само
малени примери још заостали. Видели су како се још понегде
морске обале издизаху, а понегде се проваљиваху те море
наилажаше у нове затоке. Видели су, борили се и хранили се неким
особеним животињама, којих данас нигде више нема.
Кватерно се доба назива често _ледно_, – због тадањих великих
ледених маса, и _потопско_ – због великих вода, које су
испуњавале све доље и пеле се до висина, до којих у историским
временима никада нису могле досећи.
Сва северна Европа била је у једно доба ледницима застрта. Јужна
граница тога леденог застирача повлачила се из околине Лондона
на Антверпен, Магденбург, Кракову, Кијев, Москву и Казан. У
свима дакле земљама северно од те границе нису људи могли тада
нигде становати. – У Средњој Европи, по Алпима и њиховим
најдаљим огранцима простирали су се огромни глечери, који су
покривали Тирол, Штајерску, Баварску, сву Швајцарску и велики
део југоисточне Француске. Било их је још у средњој Француској,
па Шварцвалду и у Маџарској, а на Пиринејима и Кавказу заузимали
су много веће просторије, но што по садашњим тамошњим глечерима
то изгледа. Вероватно је да их је било на Балканском Полуострову,
али се глечерски трагови овде још нису јасно обелоданили. А
трагове некадањих глечера није тешко познати, јер се са свим
подударају са онима, које данашњи глечери остављају. По тим
траговима познало се да у кватерноме добу нису глечери само
једном расли и ширили се и једном се само повлачили у садање
границе или од једном нестали. Познало се да је и онда било
честих померања глечерске области, као што их и сада има, а у
ономе колебању утврђена су два главна ледна доба, између којих
је било једно међуледно доба. Прво ледно доба трајало је најдуже
и најдаље је своје ледењаке пружало. У међуледноме добу велике
просторије земљишта ослободише се леденога покрова, обрастоше
травом и населише се животињама па и људима. Али после овога лед
опет освоји и ако не целокупно своје првашње завојевање; људи се
опет повукоше на своја првашња станишта. Најзад се климат толико
променио да су се сви глечери повукли до садашњих својих граница;
а Земља је тада ушла у периоду у којој се и сада налази.
6. Какав је био климат за време кватерно? Када се узме на ум да
су они огромни ледењаци постали од нападалог још огромнијег
снега, да су оне велике речне воде постале од великих киша, онда
је природно претпоставити да је у ондашњој атмосфери било
изобиље водене паре, која се на земљу спуштала негде као снег,
негде као киша. Снег је, наравно, падао по висовима и по северним
пределима, а киша по жупнијим местима. Висока брда која су у
терцијарним периодама постала, Алпи, Карпати итд. и која су онда
још виша била (јер су мање разорена била) таман су добро дошла
да послуже згушњавању водене паре, и да изазову падање снега и
стварање глечера. Она су ту своју улогу почела вршити већ при
крају Терцијара, а у Кватернеру су је потпуно одиграла.
Што се тиче климатске топлоте, то је вероватно да је у опште била
нешто мало хладнија од данашње, а још је вероватније да се за
времена кватерна топлота на земљи час спуштала час пењала.
Свакојако је тада било мање топлоте но што је беше у претходним
неогеним периодама.
[Слика: Сл. 14. – Скелет мамутов.]
7. Животиње кватернога доба таквога су кроја и облика, да се може
рећи као да одржавају прелаз између оних, које смо у Терцијару
напред помињали, и садашњих. И овде ћемо представити прво оне
које су највеће, то јест сурлаше. Сурлаша беше неколико разних
врста (_Elephas meridionalis_, _El. antiquus_ и _El.
primigenius_) али све од једнога рода, од слонова. Међ тим разним
слоновима највиђенији и најчувенији је мамут (_Elephas
primigenius_, сл. 14). Он је тада живео скоро по свима крајевима
Европе, а постојбина му је канда, Азија, камо се и повукао да
угине, када су се велики глечери са Европе скинули. У сибирскоме
су се леду до наших дана сачувале не само кости него и месо и
кожа од мамута, те тако знамо да он није био сав лињав као
садањи слон, већ је имао густо руно и велику гриву. Живео је за
цело време Кватернера, али је најбоље одолевао онда када је
хладноћа друге му супарнике потискивала; то су време научењаци
назвали _мамутско доба_. - Антички се слон појавио на земљи пре
мамута; од њега је, по свој прилици, произашао садашњи индиски
слон.
[Слика: Сл. 15. - Скелет носорога _Rhinoceros tichorchinus_, од
кога је нешто старији Мерцков носорог (_Rh. Merckii_).]
[Слика: Сл. 16. – Дивље свињче.]
[Слика: Сл. 17. - Нилски коњ (_Hippopotamus amphibius_). Живи
сада у средњој Африци, а за време Кватерна живео је чак и у
Енглеској, док тамо нису мразеви настали.]
[Слика: Сл. 18. – Лубања пећинског медведа.]
Дебелокожари су имали своје велике представнике у носорозима
разних врста, од којих је овај на сл. 15 био најобичнији, у
свињчету (сл. 16), коњу и нилскоме коњу (сл. 17), који су сви са
свим личили на садашње своје потомке.
Од говеда ваља поменути: тура или праговече (_Bos primigenius_),
зубра или бизона (_Bison priscus_, или _europeus_, сл. 19),
мошусно говече, сл. 20, а од јелена: џиновског јелена (_Cervus
megaceros_, сл. 21), ирваса (_Cervus tarandus_, сл. 22), елена
(_Cervus alces_, сл. 23) и нашег обичног садашњег јелена
(_Cervus elaphus_). При крају дилувијалне периоде ирвас је
толико био распрострањен, да се ово доба назвало _доба ирваса_.
[Слика: Сл. 19. - Бизон (_B. europaeus_). Живео је негда по целој
Европи а сада се чува још само у Литавској.]
Од зверова је било: лавова, хијена, курјака, лисица, куна,
јазаваца и медведа. Највећи су и најопаснији били пећински
медвед (_Ursus speleus_, сл. 18), пећински лав и пећинске хијене
(_H. spelea_). У првоме веку кватерне периоде пећински се медвед
толико истицао над осталим животињама, да се то доба назвало
_доба пећинског медведа_. За овим је настало, како рекосмо, _доба
мамута_ па _доба ирваса_. Али ова палеонтолошка раздеоба
кватерне периоде није потпуно оштра, јер су неке од ових
животиња живеле неко време и заједно, а неке, као на пример
ирваси, живе још и данас. Она је вредела неко извесно време и то
само за један извесан део Европе.
[Слика: Сл. 20. – Мошусно говече (_Ovibos moschatus_), Живи сада
по земљама Северног Леденог Мора, а допирало негда чак до
Пиринеја.]
[Слика: Сл. 21. – Скелет џиновског јелена (_Cervus megaceros)_.]
Ако се целокупна фауна сисара кватернога доба у Европи упореди са
данашњим нашим сисарима, онда се у њој могу разликовати четири
групе животиња. Једне живе у Европи сада као и пређе; друге су
се повукле да живе у севернијим пределима, а треће су се
одселиле у јужније и топлије крајеве. Најзад је онда било сисара
којих сада више нема, јер су изумрли. Изумрли су мамут, рунати
носорог, пећински медвед, пећинска хијена, пећински лав.
Одселили су се на југ нилски коњи и носорози, а на север ирваси.
[Слика: Сл. 22. – Ирвас (_Cervus tarandus_).]
8. флора кватерне периоде доказује нам опадање и промењивање
топлоте у тој периоди. Прво су из Европе почеле нестајати палме
и камфораче, за тим несташе секвоје и бамбуси итд. па на њој
израсте лисната гора, прво онаква каква се сада у Алгиру налази
и најзад ова што и сада по Европи расте. Врло је значајна била
тада степска флора, јер је много више места захватала но што га
сад заузима, а тако исто и барска флора, јер су од ове тада
створена многа и велика тресетишта.
[Слика: Сл. 23. – Елен (_Cervus alces_ или _palmata_.]
9. Окружен таквим биљем и животињама а настањен на Земљи, какву
је напред представисмо, првобитни је човек дуго таворио и велику
муку у борби за живот мучио. Становао је како му се где и кад
угодно учинило: у пећинама, на језерима, поред река и мора. По
тим разним местима становања остале су сачуване разне ствари,
које нам као дела руку његових указују колико је умешно живот
проводио. Та су станишта већином као нека буњишта са отпацима од
ловине и остацима од оруђа и оружја. Понегде су нађени и трагови
радионица где су ове урутке израђиване. Гдегде су нађене и саме
кости тадашњих људи.
Ми треба прво да размотримо разна земљишта, на којима је
првобитни људски род становао и трагове које је у њима остављао,
па да га за тим претрагамо по разним крајевима света, и најзад
да покушамо представити његово првобитно културно стање.
Разматрајући тако првобитна станишта људског рода, истаћи ће нам
се пред очи и његово поступно напредовање, јер је и у
преисторији као и у историји предњачио обично по један извесни
део људског рода, настањен на неком извесном делу земљином. И
преисториски су векови представљени поглавито најнапреднијим
деловима људства, ма да је поред главних представника и онда у
свакоме веку било и других људи и по другим местима, на које се
општа историја људства мање осврће но на прве. По разним
стаништима, на којима су најстарији људи живели, и по разним
ступњима културе, које су у тим местима постизавали, ми смо
прастановнике наше земље овако једне за другима поређали:
Поречани, Пећинци, Приморци, Језерци и Праграђани.
~ПРВОБИТНА СТАНИШТА~
Поречани.
1. Најдубља старина људског рода, колико смо до сада у њу
продрети могли, лежи закопана у подубоким наносима некадашњих
река, по чему се познаје да су и у најстарија времена људи
најрадије поред река боравили. Као што вода претеже у човечјем
телу, тако је и ван човека она једна од најпретежнијих чињеница
за њега. Људи су се крај воде настањивали не само зато, да би
што лакше своју свакидашњу потребу њоме подмиривали, већ и зато
што животиње које им за храну служе или у води живе или се на
појилу сигурно налазе; најзад имали су разлога и у томе, што су
у нагомиланим разноврсним речним валуцима могли по вољи одбирати
оне од којих ће моћи покресати најудесније алатке и оруђа, јер су
их првом само од камена умели градити.
2. Речни наноси, у којима леже трагови првобитних поречана,
састоје се од шљунка, песка и глине. Они се насиљу по дољама и
кључевима поред садашњих река, а у кватерној периоди
нагомилавали су се и подаље од садањих речних корита н повише од
њихових обала, јер су тада реке често бивале и шире и више. Ово
промењивање речног корита и нивоа зависило је колико од промена у
количини оних вода од којих реке постају, толико и од промена
земљишта по коме су реке текле. Тиме се може објаснити што многи
речни насипи леже често подалеко изнад данашњих река и то на
разним висинама. Има река поред којих се на разним висинама
налази по седам шљуначких тераса, а то значи да су седам разних
корита имале. Такве су неке реке у Алпима. У долини Вардара код
Скопља виде се јасно три терасе неједнаке висине, а тиме су
означена три главна застоја у испуњавању Скопске Котлине.
Како су разне поречне терасе последица разнога стања и снаге
речне, то је природно да ће по њима неједнаки материјал бити
нагомилан; а како је дилувијално доба доста дуго трајало, то је
природно било очекивати да ће се у старијим терасама наћи остаци
животиња, које су у првашња дилувијална времена превлађивале, а
у млађим терасама да ће бити очувани остаци млађега
дилувијалнога света. И одиста у најстаријим наносима превлађују
остаци јужнога и античкога слона, хипопотама, Мерцкова носорога,
макеродуса; у млађим су свуда остаци мамута, рунатог носорога и
џиновског јелена распрострањени, а у насипима створеним на
измаку кватерне периоде леже кости коња, говеда, јелена и других
врста животиња, које још и данас живе. Наравно да овај ред није
стално утврђен. У врло многим речним наносима находе се помешане
кости животиња, које су једне за другима царовале. Ова мешавина
долази прво од туда што су те животиње у извесно доба заиста
заједно живеле, а и зато што су старија лежишта познијим
струјама била ривена па су им се засебни представници тако
помешали.
3. Поречани кватернога доба били су сведоци свију промена, које
су се на тадашњим рекама дешавале. Када су реке мењале своја
корита и обале, и људи су морали своја станишта померати. Кадшто
је поводањ наилазио брже но што су људи могли све своје имање
склонити; станишта би им тада огрезла у води која их је песком и
муљем засула и тако их до данашњих дана сачувала. По тим остацима
познаје се како су тадањи људи поступно напредовали и своје
рукотворе усавршавали.
У почетку су поречани умели само једну једину алатку да начине.
Умели су шљунак заоштрити тако да се њиме могло сећи и стругати
и завршити га, да би се њиме могло бости, бушити и лакше
убијати. Тако окресан шљунак изгледао је као што се види на сл.
24(1); по форми је дакле био јајаст, језичаст или срцаст. Врхом и
оштрим ивицама које се у њега стичу вршио је овај први рукотвор
људски све разне задатке своје, при чему је задњи, заобљени крај
у шаци непосредно држан, јер никаквога знака нема да је на какво
држаље насађиван. Њиме је човек могао све своје послове
свршавати: „сећи дрвеће и дупсти га за чунове, чупати корење,
нападати непријатеље, убијати и черечити животиње којима се
хранио, отварати рупе у леду за време зиме, цепати дрва за ватру
итд.“ (J. Lubоck). То је био сав алат и сав арсенал првобитног
човека. Човек се истина могао послуживати још и каквомгод
батином и ма каквом каменицом, која му се наручна учинила, али од
те послуге није остало никакова доказа у земним слојевима. Тако
је било у првом веку каменог доба.
[Слика: Слика 24. – 1. Оруђе од кремена најстаријег кроја из
места Абвила у Француској. Насликано је како се у руци држало. –
2. Девет метара дубок просек у речноме наносу код Сент-Ашела у
Француској. _A_ је црвена песковита глина за цигле изнад које је
танак слој живице. _B_ је глина са шљунком, кога има нарочито
много на дну слоја. _C_ је слој глиновитог, а _D_ слој оштрог
песка са ситним речним и сувоземним шкољкама. _E_ је низ слојева
крупног и ситног шљунка са поворкама песка. _F_ је површина
кретацејскога терена преко кога су наслагани дилувијални
слојеви. _H_ је римски гроб. Палеолитски најстарији артефакти
леже помешани са костима изумрлих сисара, у слојевима _E_, а има
их и у слојевима _D_ и _C_. – 3. 4 и 5 јесу 5-9 м. дубоки
просеци у наносу код Шела. На њима се испод живице види слој
атмосферскога црвенога дилувијума _А_ са ћошкастим шљунком. У
првоме просеку (сл. 3) _B_, _C_ и _D_ означују слојеве песка и
шљунка, која су у _C_ окамењени, а садрже оруђа првога века. _E_
је терцијарни терен на коме лежи дилувијум. Спрам _F_ и _H_ виде
се продири горњих слојева у ровине доњих. – На сл. 4 познаје се
како су први дилувијални слојеви _B_ разнети, па се по њима
наслагали млађи (мустијерски) слојеви _D_. Код _E_ је један
ератичан камен. – На сл. 5 спрам _D_ се познаје да су речни
дилувијални наноси набрани пре него се наслагао атмосферски нанос
_A_.]
У другом веку каменога доба човек је још једнако кресао шљунак по
првом кроју, али је већ опазио да међ окресинама имаде таквих
које би, било за овај, било за онај циљ боље од прве му
рукотворине послужиле, па је такве окресине према разним
циљевима дотеривао. Тада су постала првобитна копља, сечивице и
стругала, која су с једне стране једномано од једришта одбијена,
а са друге, горње стране кресана су и дотеривана (сл. 25). Тада
се је, по свој прилици, човек већ био довио да понеке од својих
алатљика у држаље углављује.
[Слика: Слика 25. – Кремена оруђа из другога, мустијерскога века
палеолитске периоде, повађена сва из старих наноса разних река у
Француској. Сва, сем ножића под _2_ представљена су с горње и са
доње стране. Доња им је страна обично глатка; на њој се види
ожиљак и плик од ударца (_4а, 5а, 6а, 1_ и _3_). Горња им је
страна грубо окресана а често (_4, 6, 1а_) по ободу ситно
ретуширана да би се лакше могло њоме сећи. Предмет под _3, 3а_
могао је служити као стругало, они шиљати за копља, а предмет
под _4_ највише се приближује првобитној алатки.]
Ова прва два културна ступња остварили су нарочито лепо
прапоречани, а потоња се два у старим речним наносима скоро
никако и не налазе. Ове ћемо највише наћи код људи који су се у
пећине морали склонити, али ћемо их ради потпуности и
систематског прегледа већ овде обележити.
На трећем ступњу развитка човек је научио да гради савршенија
копља дотерујућ' им вршак са обадве пљосни подједнако; градио је
шила и двострана стругала а почео је већ градити понешто и од
костију. Употреба овог новог градива показује већ велики
напредак првобитне мајсторије.
[Слика: Сл. 26. – Кремена оруђа из разних векова палеолитске
периоде а из разних земаља. – _1_ и _1а_ доња и горња страна
стрелице са заперком за углављивање; нађено у долини Вибрате Из
исте су земље (м. Омбрија) стругало насликано под _2_ и ошиљак
под _3_. Из Енглеске је мустијерски артефакт под _4_ и старији
под _6_ и _6а_. Овај последњи нађен је још 1799 године у Хоксну.
Из исте је земље и оштрељ за џилит форме трећег века али из доба
познијега. _7_ представља кремено оруђе, шелске форме, из
кватернога наноса у долини Делавара, недалеко од Њу-Џерсеја
(Северна Америка).]
У последњем веку палеолитске културе, човек се извештио да гради
врло разне ствари од костију и рогова, као игле, шила, удице,
остве и врло савршене кремене ножеве и џилите, длета а можда већ
и стреле. Овај је човек већ био на високоме ступњу, јер је имао
развијене религиозне и естетичне потребе, што сведоче нађени
обоци и други украси, а такође слике и кипови које је израђивао.
4. Сва камена оруђа из дилувијалних слојева јесу само окресана а
нису и глачана, као што су обрађена камена оруђа познијих
времена. Та разлика у обради довољно је јасна, а подудара се
прилично и са временским разликама, те се употребљава за
раздеобу каменога доба. Прво доба људске културе зове се _старо
камено доба_ или _палеолитска периода_, а други се део зове
_ново камено доба_ или _неолитска периода_. Старо камено доба
подудара се са кватерном периодом у историји земљина развитка, а
ново камено доба улази у садашњу геолошку периоду. У старом
каменом добу већ смо разликовали четири разна ступња културе,
дакле четири разна историска века. Али ови ступњеви нити су се
на пречац јављали, нити су се свуда устопице развијали; те се не
могу увек оштро разликовати. Културно развиће првобитног људског
рода није у свима областима ишло једним истим током, као што ни
сада тако не напредује. Према томе није чудо што се у свима
земљама нису нашли сви они примери све савршенијих и савршенијих
људских рукотвора, које смо овде истакли, нити је чудо што су
исти према приликама од разне руке промењивани.
У Француској су она четири ступња доста оштро одвојена а проучена
су већ толико да су тамошњи научари пробали да одреде и колико
је година сваки поједини век старог каменога доба трајао. За
први век се претпоставило да је трајао 78.000 година, а за други
100.000, за трећи 11.000 а за четврти 33.000. По томе би рачуну
старо камено доба у Француској трајало 220.000 година. Наравно да
је овај рачун непоуздан, али може да даде појма бар о релативној
величини појединих векова а и о огромној старости људскога рода
у опште.
5. Данас више нико не сумња у велику старост људског рода, дакле
ни у порекло камених предмета које приказасмо. Али у времену
када су се ови предмети почели проналазити, друкчија су била
веровања те су и учени људи доста сумњали и питали се: да ли је
оно окресано камење заиста људски рукотвор? Па ако то и јесте: да
ли је обрађивано у оно исто доба, када су живели: мамут, рунати
носорог, пећински медвед и друге животиње са чијим су костима у
земним слојевима нађени? И најзад ако је обоје истина: да ли су
ови слојеви заиста старији од људскога памтивека и садашње
геолошке периоде? Ове су сумње задржавале истину да не триумфује
одмах чим се појавила, али су подстицале и ревност истраживача,
те је данас потпуно утврђено: 1, да сем човека нема друге
природне силе нити које животиње која би могла камен онако
кресати и дотеривати нити има каквог створа коме би онако
обрађени камен штогод требао; 2, да се прво камено доба поклапа
са временом када су у Европи живеле оне велике животиње, којих
више нигде нема; 3, да су те животиње живеле у последњој
геолошкој периоди, која је протекла непосредно пре данашње и у
којој су се нагомилале поречне терасе од шљунка, песка и глина,
са остацима дилувијалних животиња и рукотворима тадашњих људи. У
ове истине сада више нико не сумња.
6. Камена оруђа из старог каменог доба израђена су највише од
кремена, јер овога највише има у речноме шљунку и у земљи, јер
се лако креше док је још влажан а добија сечивице и овршке боље
но икоји други материјал. Кремен је дакле први културни минерал,
јер је он онако исто главно, градиво првобитне културе као што
су доцније били бакар, бронза и најзад гвожђе. Вероватно је да су
људи у почетку употребљавали свакојако камење; али када су се
искуством уверили да је кремен најбољи, онда су ову врсту
претпоставили осталим врстама камена. У земљама, где је кремен
случајно редак, употребљавали су људи и друго камено градиво као:
кварцит, пешчар, рожнац, јаспис или рожни кречњак.
Усавршавање у начину обраде кремена траје све до времена, када је
човек почео и коштано градиво употребљавати. Тада настаје застој
у напредовању вештине каменодељске, јер се камен даље
употребљавао само за оно за шта се новим градивом није могао
заменити, као на пример за оштрице ножа и мача, за овршке стрела
и џилита и за длета.
7. Живовање људског рода у кватерној периоди несумњиво је
доказано наласцима људских рукотвора из тога доба. Али је ова
чињеница потпуно утврђена тек наласцима костију од људскога
скелета у слојевима који су заиста у оној периоди створени, и
који од доба свога стварања нису позније ривени нити са којим
млађим материјалом мешани. Истина се признати мора да број
оваквих налазака није велики, особито још кад се упореди са
огромним бројем обрађених камених предмета, што су из
дилувијалних слојева ископани. Ну љутоме кремену исто је тако
ласно очувати се, као што је трошним костима ласно потрти се и
нестати. У осталом и од других обичних сисара није се могло у
речним струјама очувати много костију. Оним струјама и трвењу
најбоље су могле одолети тврде кости крупних дебелокожара, а
нарочито њихови цаклени зуби.
Број људских фосилних костију тако је мален, да су противници
велике старине људског рода и у томе тражили разлога за своје
упорство. Али у оваквим питањима велики број нема већу вредност
но неки мањи број. Наука која се бави изучавањем изумрлих
створова, врло често мора да је задовољна кад само један део од
једнога створа познаје. Главно је само да је налазак потпуно
исправан и беспрекоран. Према томе, и ако је сумњиво да је
заиста кватерне старости онај повелики број људских костију,
које су као кватерне објављене, ипак има десетину налазака, чија
старост није више сумњива. То су одломци лубања и других делова
костура, који су нађени овде онде у Белгији, Француској,
Немачкој и Аустрији. По овим наласцима познаје се да су
најстарији људи кватернога доба имали потпуно људски облик.
Лубање, по којима се људске расе распознају, биле су им већином
дугуљасте. То нарочито вреди за поречане, а међ пећинцима, које
ћемо доцније видети, наћи ћемо и људе са округластом главом.
8. Први поречани, о којима смо овде писали, јесу најстарији људи,
колико је старост људског рода до сада поуздано позната. Они су
живели већ у првоме разделу кватерне периоде, када глечери још
не беху преотели маха и када је климат био већином благ. Због
тога су могли становати поред река без заклона и у пећине се не
склањати. Због тога је вероватно да нису затворене станове
градили, нити се одевали. За заклон им је била довољна, било
нека јама у наносу, било каква заветрина крај окомите речне
обале или какво гранато дрво крај ње.
Поречани су живели од лова, којим су тадашње прашуме биле
препуне, и од риба од којих су тадашње реке киптеле. У првоме
почетку лов им је био врло тежак, јер су имали само оружје које
су у руци држали. Зверу су морали дакле близу прилазити и са
њиме се често у коштац хватати. Па ипак није било вероватно да су
са врло великим и врло злим животињама непосредно у коштац се
хватали, већ су их, по свој прилици, у прикривене јаме
намамљивали, па ту камењем убијали. Лакше им је већ било кад су
заоштрени кремен на мотчице почели наглављивати. А када су се
довили да граде стреле и џилите, онда су већ слободније у лов
могли полазити јер су звера и из даљине могли гађати. Лов је
тада престао бити мучна борба. Свака је звер тада почела бежати
од створа, који смртоносне а можда и отровне стреле из заседе
отискује. Није вероватно да су поречани целу земљу насељавали,
већ су на извесне просторије били ограничени. Није познато на
коме су се крају земљине кугле први пут обрели, ни каква им је
ранија историја. Нема сумње да су били у врло примитивноме
дивљачноме стању, али су они учинили прве, дакле, и најтеже
кораке у култури. Сем тога они су, можда инстиктивно, одабрали за
становање баш оне положаје на којима се цела познија
цивилизација врло поспешно развијала и које је потоње људство
свагда радије но икоје друге насељавало. Њихова су станишта
устопице заузимали људи новог каменог доба, људи бронзанога доба
и најзад људи гвозденога доба. На једном таквом станишту
прапоречана поноси се данас Париз са својом кулом Ајфелком.
~Пећинци.~
1. Пећине су вавек играле велику улогу како у ствари тако и у
људскоме замишљају, и то како код дивљака и варвара тако и код
цивилизованих људи. Првобитни, нејаки и неискусни, човек не
знађаше себи саградити бољег заклона од непогоде и душмана но
што га је у отвореним и празним пећинама готовога имао. Нити је
својим мртвим мирнијега покоја умео наћи, но што га беше у тим
истим природним, мрачним гробницама. То беху заиста најстарија
уточишта и живота и смрти. Сем тога у пећинама је машта људска
од вајкада замишљала па и сада још замишља да бораве и добри и
зли дуси, чувари извора и подземнога блага, виле и змајеви,
аждаје и вампири и да су то врата подземнога казненог завода у
коме се пакленим мукама испаштају греси надземнога живота.
2. Пећине су подземне просторије у каменитом пределу, разне
величине, разнога кроја и положаја. У српском народу ово име по
кадшто се подједнако придева и оним сниским и малим жљебинама по
каменитим странама у којима је тек толико места да се чобанчад
са мало оваца могу у њима заклонити, и оним високим и широким
дворанама у којима има места за велика стада или буљуке а и оним
дугим ходницима и редовима од одаја кроз које се љубопитни човек
мора кадшто по неколико сати веругати да им до краја дође. Али
се по гдегде јасно разликују: _окапине_, _раселине_, _дупље_ и
_пећине_ које и ми морамо знати, јер су некадањи људи у свим
овим разним просторијама становали. _Окапина_ се зове плитка
шупљина у остењаку, са чије ивице вода окапљује. _Дупље_ су
простране и повисоке шупљине, које су затворене ода свуда сем
спољњега улаза. _Раселине_ су тескобне али дуге и високе пуклине
у стени. Најзад се општи назив _пећине_ примењује нарочито на
оне многобројне редове подземних одаја и дворана које су
ходницима спојене и често врло на далеко разгранате.
Слике Преконошке Пећине, која се створила у кречничкоме гребену
што раставља Нишаву од Сврљишког Тимока, показују нам како једна
пећина може бити велика, разграната, окићена и неједнака. Под
јој је час раван, час стрмен, у њему има издубених котлића и
корита, која су бистром водом испуњена („Језеро“ и „Језерца„). У
неким другим пећинама има много већих и подубоких водених
резервоара који као језера изгледају а тако се и називљу. Кроз
таван пећински обично су прорасли разнолики висуљци од сиге
(сталактити), којима од пода на сусрет иду слични самотвори
(сталагмити). Сига се ова усирила у води, што у пећину кроз
шупљине и пукотине прокапљује.
[Слика: Сл. 27. – Скица Преконошке Пећине од улаза до краја.]
[Слика: Сл. 28. – Уздужни профил пода Преконошке Пећине од М.
Врата до Голубињака.]
Пећина има отворених и затворених; на затворене пећине случајно
се подземним радовима наилазило, а отворене су више или мање у
ранијим временима биле познате. Отвор је разних величина; у
Потпећи је високи и широки отвор као свод цркве какве; иначе
већина пећина има тако мали отвор да се једва бауљке у њих улећи
може. Ова тескоба постала је обично од туда што су улази грохотом
и плазином с поља засути. Отвори пећински који су у присоју
примамљивали су преисториске људе много више но пећине које су
друкчије положене, јер су Европљани дилувијалнога доба више још
но садашњи имали разлога да траже сувоту и топлоту. Где је пак
велика топлота, ту пећинари траже пећине у осоју. Тако данас
становници пећина у Арабији претпостављају пећине у осоју, јер од
јаке жеге беже у хладовину.
Пећине су стваране у разним, можда у свима геолошким периодама,
па су доцније или разораване или од разне руке испуњаване. Оне
пећине које су на континентима терцијарног доба већ биле, у
следећем, кватерноме добу још више су се прошириле и разгранале
а и већином су се отвориле и на површини земље испољиле, па су се
у њима могли измешати терцијарни наноси са кватерним. Највише је
пећина дилувијалних, ваљда зато, што је тада био најповољнији
стицај прилика за њихово стварање.
Вавек је интересно питање како је која ствар постала, па је
вероватно да ће се читач запитати: како су постале пећине? На
ово геолошко питање нити је одговор прост, нити му је место да
се овде опширно излаже. Главно је напоменути, да су пећине
различне по величини и кроју, и да их има у разним стенама, па је
природно и да су на разне начине могле постајати. Највише има
пећина у брдима која су од кречњака саграђена. Ове су стене
веома испуцане па многу атмосферску воду у велике дубине
пропуштају. У тој води има угљене киселине која јој помаже да
кречњак раствара, услед чега и може из ње да се таложи сига кад
на ваздух дође. Поред расцепа и пукотина стена је трошнија, па
је туда вода доста лако троши и трошке односи. Тако се прави све
већа и већа шупљина за подземни водоток који стену исто тако
жлеби, подрива и разноси, као што ради и нека жива надземна
речица. Што је више подземне струје, то се пећине брже и више
стварају. Кад су велике кише, па се од њих много воде у земљу
процеди, онда се у овој дешава поводањ, као и на површини
земној, па тамо као и овде са много већом силом обале рони и
успоре руши, те тако проширује своје олуке. Па како је вероватно
да је у дилувијалној периоди подземне као и надземне воде било
веома много, то је вероватно да су се данашње пећине створиле
већином за време кватерно.
Пећине су празне или су више или мање испуњене. Има их које су и
потпуно испуњене и то или костима и муљем, или водом и ледом.
Оне у којима вавек има леда зову се _леденице_. Такве су
природне леденице на Ртњу, на Топижници и на Сувој Планини,
Добра и Зла Леденица на Кучају, Дурмитору итд. За пример речица
које у поноре утичу, кроз пећине протичу или из њих истичу,
навешћемо Сврљишки Тимок код Пандирала, Црну Реку код Кривог
Вира, Бањицу у Потпећи и Бању у Петници, Поик у Постојни, Лику,
Фојбу код Пазина у Истрији, Думан код Лијевна, Требињштицу,
Мушицу у Гацком Пољу, Ријеку (Омблу) код Дубровника, Зету у
Никшићском Пољу.
У пећинама се на више места наслагао шљунак, песак и муљ што
подземне текућице граде и разносе.
И у сувим пећинама има наноса и то од разнога порекла. Има камене
дробине, шљунка, муља и песка, што су некадање понорнице у њих
унеле или у њима створиле. Има насипа које је с поља поводањ
нанео или ветар навејао. Има ђубришта од некадашњих или садашњих
пећинских становника. Неке су пећине праве _костурнице_, јер су
испуњене људским или животињским костима; ове су дакле
најважније за историју првобитнога људства, о коме се овде
бавимо.
3. Људи су у пећинама боравили и у најпрвашњијим временима, у
којима их је наука поуздано дознала. Ти се људи у науци зову
троглодити а српски би се могли звати пећинци. Од људскога
борављења по пећинама остало је трагова разноврсних; остала су
ватришта око којих се грејаху и храну готовљаху; остале су
покрхане и обрањене кости од животиња које су ловили, и камена и
коштана оруђа којима лов ловљаху и себе брањаху. Све је то
наслагано у слојевима који нису као обични земни слојеви, већ је
човек утицао на њихово стварање, и тако нам представљају и
ступањ културе на коме је тај човек био; с тога се и зову
пећински _културни слојеви_. Дебљина ових слојева зависи колико
од времена борављења људи у пећини, толико и од изобиља у храни
и оруђу. Када су људи пећину напустили, онда се изнад културнога
слоја нагомилао обични природни пећински нанос, а најобичније је
да се нахватао слој сиге, који сада гради камени под пећини и
испод кога ваља тражити трагове првобитних пећинских становника.
Дешавало се, да су се људи више пута и на разним ступњима културе
у пећине враћали, и тако се у неким пећинама сада налази више
културних слојева, наслаганих једно преко друго, и то кадшто
непосредно, а кадшто са раставцима од обичног пећинског
материјала, од муља, сиге итд.
У оваковој пећини као у каквом археолошком музеју имамо поређане
предмете из разних векова преисторије, који на један поглед само
представљају све разне ступњеве напретка преисторискога човека.
[Слика: Слика 29 – Пећина Плакардска (у Француској). _7_ је
изглед улаза у пећину, а _6_ је просек културних и других
слојева у њој. На овоме пресеку слојеви _A_ представљају пржину
што се од тавана (стропа) одроњава; у таквом једном слоју има
код _B_ слојић муља, који се по свој прилици сталожио из оближње
речице Тардоаре, када је при неком поводњу толико нарасла да је
и у пећину продрла. _C_ је горњи археолошки слој са остацима
неолитске културе и животиња из данашње фауне. _D E F_ и _H_
јесу четири културна слоја из последњега века палеолитскога
доба; са својим раставцима од дробине они износе скупа четири
метра. – _J_ је виши а _K_ нижи слој из трећега палеолитскога
века; у вишем су нађена копља са стране задељана (као _5_) а у
доњем су као лаворов лист (сл. _4_). – _L_ је културни слој од
овдашњих најстаријих пећинаца, из другога века палеолитскога. У
њему су нађене окресине мустијерске форме као сл. _3_. – _1_ је
командантска палица од ирвасова рога из највиших палеолитских
слојева (магдаленских); на једном је крају на завојке засечена.
На сл. _2_ приказана је звиждаљка нађена у магдаленском једном
слоју у Бриникелу (Француска). То је најстарији музикални
инструмент. Направљена је од чланка ирвасовог на коме је проста
једна рупица проврћена.]
Али се и у историским временима дешавало, да су људи своја села и
градове остављали и у пећине се затварали. Бегунци пред
непријатељем склањали су често своје збегове у пећине, па то се
десило и у скорашњим српско-турским ратовима. Ту су се крили
одметници од владајуће вере или од владајућег друштвеног поретка:
први хришћани у римској држави, протестанти у Француској и
хајдуци у српским крајевима. У многим пећинама су боравили
испосници као нпр. у Испосници више Студенице. Многе су и данас
употребљене као качаре, торови, пландишта итд. а понегде у
пећини још борави какав злосрећни човек, који бољег крова није
могао да огради.