велики пријатељ, па... Ја ништа и не кријем од њега.
Г-ђа ТОМИЋКА. Та да, за Бога, а за тим, разуме се, он ће Васи помоћи, је
л'те? Он у ствари и даје мираз за Наду... Но, па то и јесте право
пријатељство... Није само пријатељ на речи, онако само да се каже, него,
ето, хоће и да вам уда ћер...
СТАНА. Ју, шта ви то говорите?
ТОМА. Ама како да ми уда ћер?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па... за Бога, знам ја то... Што бисте ви то крили од
мене?.... Као да вам нисам пријатељ?.... Зар вам нисам показала, да сам
вам пријатељ?
СТАНА. Та јесте, како да нисте?
ТОМА. Али само... молим вас, реците нам, шта је то, што ми кријемо?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па зар у ствари не удаје Наду г. Сима? Он даје мираз, је
л' те?
ТОМА. Та шта он даје? Како он даје?!... Зар се ја мучио и крвавио,
штедео од уста, штедео од деце, те скрпио неку хиљадицу, па сад ми Сима
удаје ћер? И ко то каже, молим вас? Ко то каже?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па свет, за Бога.
ТОМА. Свет? Господе Боже, шта хоће тај свет? Од куд је то сад пронашао
свет?
Г-ђа ТОМИЋКА. Од куд?... Па, Боже, није никакво чудо. Виде да г. Сима не
избија из ваше куће, ту је по цели дан, па свет пита: зашто ли то г.
Сима једнако у тој кући?
ТОМА. Па, разуме се, свет се пита и свет сâм себи одговара. Тако је.
_(Плане)_. Добро... Ја ћу уверити свет, да ја удајем моју ћер и да ми је
нико други не удаје. Кажите то свету, да ћу га ја уверити, а сад и не
говоримо више о томе.
Г-ђа ТОМИЋКА. Дабоме, оставимо то, нека говори свет шта хоће. Ми да
говоримо о ономе, што је најглавније... Дакле, ствар је свршена.
СТАНА. Дакле... свршена... Па што не говорите, за Бога, него нас мучите?
ТОМА. Пристао је?
Г-ђа ТОМИЋКА. Не само што је пристао, него... Јух, за Бога, ала време
пролази, већ је 4 1/2 часова, је л' те? Господе Боже, па у 4 1/2 доћи ће
овамо.
ТОМА, СТАНА _(заједно и збуњено)_. Ко, за Бога?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па г. Стојановић са својом тетком. Доћи ће, да виде
девојку и, ако Бог да, да свршавају. _(Скочи и сама)_. Тек што није дошао!
Боже, тек што није дошао!
СТАНА. Боже мој, а нисам казала ни Нади, да се обуче. _(Устумара се)_.
Надо, Надо. Или не... хајдемо сви тамо у собу.
ТОМА. Па зар их нећемо овде примити?
СТАНА. Не, Томо; тамо ћемо их примити, тамо у соби.
=XVII=
=Стојановић, Марта, пређашњи.=
МАРТА. Добар дан желим.
СТАНА _(изненађена)_ О... О... Молим... Изволте.
ТОМА _(изненађен)_. А... овај... добро дошли... Добро нам дошли...
СТОЈАНОВИЋ _(прилази и љуби руке једном и другом)_.
Г-ђа ТОМИЋКА. А ви пре но ја?
МАРТА. Па рекли смо у ово доба.
Г-ђа ТОМИЋКА. Та да, него... знате, и ја тек што сам стигла, јер сам
свратила успут овамо и онамо, па тек што сам стигла.
СТАНА. Па изволте, изволте, молим овамо у собу. Изволте ви, госпођо
Томићка, напред; ви сте већ овде као у својој кући.
ТОМА. Да. Изволте. _(Одлази најпре Томићка, па за њом Марта, Стојановић,
Стана, а Тома последњи)_.
=XVIII=
=Тома, Сима.=
СИМА _(тек Тома пружио корак, да уђе лево и сам, а Сима се појављује на
задња врата)_. Е, е, брат-Томо...
ТОМА _(застане, окрене се и намргоди се)_. Шта је?
СИМА. Ама, је л' истина. У твоју кућу канда просиоци улегоше? Је л'
истина, Бога ти?
ТОМА _(једнако на вратима)_. Истина је.
СИМА. Е, па нека је са срећом... Нека је са срећом!
ТОМА _(прилази му)_. Било са срећом или не било, али бих те ја једно
молио: да се не љутиш, али да ми, брате, не долазиш више у кућу.
СИМА. Томо?!
ТОМА. Ето, то ти је.
СИМА. Ама шта је теби, човече?
ТОМА. То што ти кажем. Ми смо, брате, били браћа, а не пријатељи. Ја то
знам, и не знаш како ми је тешко. Али те молим, више ми немој долазити у
кућу. _(Полази)_.
СИМА _(изненађен, увређен)_. Па реци ми бар зашто?
ТОМА _(на вратима леве собе)_. Тако, због света! _(Оде)_.
СИМА _(дубоко увређен, гледа за њим и маше главом, прекрсти се, окрене се
и пође на поље, а завеса пада)_.
=#ТРЕЋИ ЧИН#=
-- Иста соба. --
=I=
=Јелкица, учитељ.=
ЈЕЛКИЦА _(у дугачкој је хаљини, седи крај стола на табурету. Пред њом
ноте и држи виолину у руци)_. Не разумем овај знак.
УЧИТЕЉ _(који седи на другом табурету за истим сточићем и држи другу
виолину на крилу)_. Молим! _(Скочи, стане иза ње и одсвира једну ноту)_.
То је де, цело де, цела нота. Свирате чисто на жици, коју и не додирујете
вашим прстићима.
ЈЕЛКИЦА _(превуче де)_. Је л' тако?
УЧИТЕЉ. Тако, дивно, дражесно, управо нешто мало фалш, ал' ипак
дражесно... А сад, одморите се малој молим вас, одморите се мало. Или
не... Устаните, молим вас будите добри и устаните, да вас још један пут
видим у дугачкој хаљини.
ЈЕЛКИЦА _(устаје)_. Та већ сам три пут устајала, да видите.
УЧИТЕЉ. Не мења ствар и четврти пут _(Оптрчи око ње, гледајући је
заљубљено)_. Дражесно! А је л' те, молим, сад, кад сте обукли дугачку
хаљину, да л' осећате, као да сте већ девојка.
ЈЕЛКИЦА. Па ја не знам. Дабоме, кад се погледам у огледало, изгледам
сасвим као девојка. А кад се сетим да ми је тек петнаест и по година, а
мени криво, јер знам, неће нико да ме још сматра за девојку.
УЧИТЕЉ. Није тако, молим. То зависи од вас. Ако ви себе сматрате да сте
девојка, онда ће вас и други сматрати.
ЈЕЛКИЦА. Па шта ми вреди, што ћу ја сама себе тако сматрати?
УЧИТЕЉ. Вреди, молим. На пример, како сад имате дугачку сукњу, ако још
осећате, на пример... како се то каже... да, ако осећате, на пример...
ЈЕЛКИЦА. Шта?
УЧИТЕЉ. На пример, љубав.
ЈЕЛКИЦА _(престрављено)_. Ију!
УЧИТЕЉ. Молим, ако и то осећате у срцу?
ЈЕЛКИЦА. Али, молим, шта је вама? Како ви то разговарате са мном? Као да
нисте учитељ. Тако никад до сад нисте разговарали...
УЧИТЕЉ. Али, молим, ви до сад нисте имали дугачку сукњу, па ми није ни
падало на памет. Али сад...
ЈЕЛКИЦА. Па зар сад, кад имам дугачку сукњу?...
УЧИТЕЉ. Е, сад, разуме се.
ЈЕЛКИЦА. Па зар ја сад смем да мислим на такве ствари?
УЧИТЕЉ. Молим, управо сад треба да мислите, ако хоћете да вас свет
сматра за девојку.
ЈЕЛКИЦА _(забрине се)_. Али... страх ме је!
УЧИТЕЉ. Чега? Зашто?
ЈЕЛКИЦА _(у једаред удара у смеј)_. Ха ха ха ха.... А знате шта? Право да
вам кажем, ја бих много волела, да се неко заљуби у мене, да видим како
је то. Читала сам у романима, и то кришом од оца и мајке, и знам од
прилике шта је то љубав, али онако, теоријски.
УЧИТЕЉ. Дражесно! _(С поља се чује ларма)_. Седите, седите брзо. _(Седну у
првашњи положај)_. Свирајте, свирајте.
ЈЕЛКИЦА. Али шта?
УЧИТЕЉ. Ге, ге, ге, целу ноту.
ЈЕЛКИЦА _(свира)_.
УЧИТЕЉ _(пева)_. Ге, де, е, еф, ге, ха....
=II=
=Ана, пређашњи.=
АНА _(улази иа средња врата)_. Једно писмо за господина.
ЈЕЛКИЦА _(показује гудалом)_. Тамо у собу.
УЧИТЕЉ _(као бајаги задубљен у ноте, показује гудалом)_. Тамо, тамо.
АНА _(оде лево)_.
УЧИТЕЉ _(пева)_. Ге, де, е, еф. _(Кад замакне Ана)_. Ви кажете, волели
бисте, кад би неко био заљубљен у вас?
ЈЕЛКИЦА. Па јесте; да видим како је то?
УЧИТЕЉ. Молим... ја сам, ја сам, ето, у вас заљубљен. Нисам могао то да
вам кажем до сад, јер нисте имали дугачку хаљину, али сад.... сад могу.
Ја вас љубим, душо моја, злато моје, шећеру мој, голубе мој и срећо
моја, ја вас љубим...
АНА _(враћа се)_.
УЧИТЕЉ _(пева)_. Ге, де, е, еф, ге, ха.
ЈЕЛКИЦА. Хоћу л' да свирам?
УЧИТЕЉ. Разуме се.
АНА _(у проласку ка задњим вратима врти главом)_. Ови ми нешто много танко
свирају. _(Одлази)_.
=III=
=Учитељ, Јелкица.=
УЧИТЕЉ _(Гледа неповерљиво за Аном)_. Ко вам је ово?
ЈЕЛКИЦА. То нам је нова девојка; стару смо отпустили. Хоћу ли наставити
да свирам?
УЧИТЕЉ. Не, за Бога. Дакле, јесте ли чули, шта сам вам казао?
ЈЕЛКИЦА. Шта?
УЧИТЕЉ. Па да вас волим, да вас обожавам.
ЈЕЛКИЦА. Па зар то тако изгледа. Ја сам мислила сасвим је друкча љубав,
а оно само се каже неколико слатких речи, и то је све.
УЧИТЕЉ. Није то све. Показаћу вам ја још. _(Устане и дође јој за леђа)_.
Ево, видите, и ово је љубав. _(Шчепа је и силно је љуби)_.
ЈЕЛКИЦА. Јаој, шта радите ви то? Тужићу вас, Бога ми! _(Удари у плач. С
лева се чује глас Томин)_.
УЧИТЕЉ. Свирајте, свирајте.
ЈЕЛКИЦА _(кроз плач, хоће да свира, па не може, спусти виолину)_. Не умем,
нећу, не умем.
УЧИТЕЉ. _(збуњено, пева)_. Ге, е, еф, ге, ха...
=IV=
=Тома, пређашњи.=
ТОМА _(држи писмо)_. Јелкице, реци мајци, да одох мало послом; зову ме у
банку. А што си ти плакала?
УЧИТЕЉ _(збуњен)_. Молим лепо, ја сам је изгрдио мало; има једна нота коју
не може никако да погоди.
ТОМА. Е, душо, нећу ја да плаћам бадава. Слушај г. учитеља и гледај да
научиш ту ноту... То је ваљада нека тешка нота, али гледај да је научиш.
ЈЕЛКИЦА _(скромно)_. Хоћу.
ТОМА _(одлази)_.
=V=
=Пређашњи, Ана.=
УЧИТЕЉ. Па зашто сте плакали?
ЈЕЛКИЦА. Било ме је страх, али сад видим и сама, да сам будала. Ја сам
мислила, нећу моћи да слажем оца, а оно може.
УЧИТЕЉ. Па да л' ме сад волите?
ЈЕЛКИЦА _(стидљиво)_. Волим вас и...
УЧИТЕЉ. Шта?
ЈЕЛКИЦА. Сад ћу научити ону ноту.
УЧИТЕЉ. Ох, злато моје. _(Загрли је и љуби)_. Тако, ви ме сад волите и ја
вас и, ето, сад знате шта је љубав.
АНА _(прелази споља на лево)_. Ови још свирају. _(Врти главом и уђе
лево)_.
УЧИТЕЉ. Хоћете ли ме вечито волети?
ЈЕЛКИЦА. Вечито!
=VI=
=Стана, Ана, учитељ, Јелкица.=
АНА _(прелази преко позорнице и одлази напоље)_.
СТАНА _(улази)_. За данас је доста. Ја бих вас молила, да за данас
прекинете час. Имам једну посету: сад ми је пријавила девојка госпођу
Живановићку.
УЧИТЕЉ. О молим.
СТАНА _(Јелкици)_. Јеси ли данас што научила, чедо?
ЈЕЛКИЦА. Много сам научила. Данас сам највише научила.
УЧИТЕЉ. Да, госпођица особито лепо напредује.
СТАНА. Хвала вам, господине; ви се врло трудите. Хајде иди, Јелкице, у
собу, спреми за послужење.
ЈЕЛКИЦА _(погледа значајно у учитеља, поклони се и оде)_.
УЧИТЕЉ. Данас сте нам скратили час. Ви ћете ми допустити, да се сутра
мало дуже забавим с госпођицом.
СТАНА. О молим.
УЧИТЕЉ. Љубим руке, милостива, клањам се.
_(Одлази)_.
=VII=
=Стана, Живановићка.=
СТАНА _(оставши сама, распрема ноте које су остале на столу и намешта
столице које су биле поремећене)_.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(улази на средња врата)_. Добар дан желим и срећно!
СТАНА. Хвала вам! Знала сам да ћете ви први бити, која ће доћи да ми
честита. Баш вам хвала!
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та зар да ја не похитам, кад је каква радост? Ходите,
ходите, мила моја, да се ижљубимо. _(Љубе се)_. Па дај, Боже, и другу
скоро.
СТАНА. Ах, мала је она још. Изволте, изволте седите.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па где је, где је заручница, да јој честитам?
СТАНА. Сад ће она. _(Одлази левим вратима)_. Надо, Надо, ходи, душо, овде
је госпођа Живановићка. _(Враћа се)_. Ех, дабоме, сад је мало и збуњена.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Због спреме, ваљада; али не мислите врло хитати са
свадбом?
СТАНА. А не, вероватно чак на зиму. А зашто бисмо и хитали? Боље је
зими.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. О, нема сумње, нема сумње да је боље.
=VIII=
=Нада, пређашњи.=
НАДА _(утрчи и љуби руку)_. Добар дан желим.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Добар дан, душо, и добра ти срећа! Нека ти је срећно,
дај, Боже! _(Љуби је)_.
НАДА. Хвала. _(Љуби јој опет руку)_.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па како се осећаш, јеси ли срећна, јеси ли задовољна?
НАДА. А што да нисам?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Разуме се, душо моја, и треба да будеш срећна.
СТАНА. Хајде, Надо чедо, кажи Јелкици нека донесе слатко. Знаш, да
госпођа Живановићка воли твоје слатко.
НАДА. Одмах. _(Одлази лево)_.
=IX=
=Стана, Живановићка.=
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(гледајући за Надом)_. Изгледа да је одиста задовољна?
СТАНА. Разуме се да је задовољна. А зашто не?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(Крсти се)_. Е, господе Боже, што ти је свет! Па кажи
сад, слушај свет!...
СТАНА. Шта, за Бога?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та знате ли, молим вас, шта су ми казали? Веле: Нада
је незадовољна, несрећна због ове своје просидбе. Седи по цели дан и
плаче, а ја, на против, видим дете весело и задовољно.
СТАНА. Ја не разумем, зашто би и била незадовољна? Он је леп, млад
човек, врло добра прилика, воли је.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та разуме се, али ко ће то свету доказати? Знате ли,
по Богу сестро, шта веле? Веле: Нада је заљубљена у учитеља музике,
овога што Јелкицу учи, и он је заљубљен у њу, и заверила му се, да ће
бити или његова или ничија. Па сад као ви је силом дали за г.
Стојановића, а она несрећна. Е, замислите само ви то.
СТАНА. О, Господе Боже! Та ни помена. Од куд сад учитељ музике? Ко би
још и на њега мислио?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Оставите, молим вас. Овај је свет ужасан. Немојте ни
водити о томе рачуна, као да вам нисам ништа ни казала.
СТАНА. Е, драга госпођо, како не бих водила рачуна? Зар заручена девојка
у кући, па да се тако што изнесе? А не, отераћемо одмах тога учитеља.
Чим дође Тома, казаћу му, нека га исплати. Како не бих водила о томе
рачуна?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А што вас се тиче, кад ви сами знате, да то није тако?
СТАНА _(брижно)_. Мора ме се тицати! Како ме се не би тицало?
=X=
=Јелкица, пређашњи.=
ЈЕЛКИЦА _(носећи служавник)_. Љубим руке.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(изненађена)_. А, а, а, шта је то? Дугачка сукња?
_(Стани)_. Шта је то, Бога вам?
СТАНА. Ето, и то смо морали учинити, и ако му није време.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(служећи се)_. Али, за Бога, Јелкица је још врло млада,
тек јој је петнаест и по година. Што сте је направили читавом девојком?
СТАНА. Па то је истина. Рано је, знам и сама да је рано, али знате,
замерају нам. Кажу: Силом је правимо дететом, кад није дете. Кажу да је
она маторија, него јој ми облачимо кратку сукњу само зато, да би Нада
изгледала млађа.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Али ко то каже, за Бога?
СТАНА. Па тако, свет. Кажу: Нада је много старија, али ми лажемо и
младожењу и свет, па зато облачимо Јелкици кратке сукње, да би само крај
ње и Нада изгледала млађа.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. О, Господе Боже, шта ти још неће измислити? _(Јелкици,
пошто се послужила)_. Хвала, душо.
ЈЕЛКИЦА _(одлази)_.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(гледа за њом)_. А лепо јој стоји, обешењица једна.
Најзад, добро сте и учинили. Њена се крштеница зна, то је црно на
беломе, па носила она дугу или кратку хаљину. _(Устаје)_. Ви ћете ме
данас, драга моја, раније пустити. Данашњи сам дан посветила посетама.
Имам да учиним много посета. Разуме се, прва је била вама.
СТАНА. Веома вам благодарим. _(Прати је до врата)_.
=XI=
=Тома, пређашњи.=
ТОМА _(наилази кад су оне на вратима)_. А... добар дан, госпођо. Па ви сте
већ при путу?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, свратила сам, само да честитам, а већ доћи ћу мало
на разговор, само данас немам кад... Е па честитам и вама. Дај вам,
Боже, скоро и деда да будете.
ТОМА. Хвала, госпођо. Што не останете?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Не, хвала... морам ићи. Збогом, збогом.
СТАНА, ТОМА. Збогом, госпођо. _(Испрате је)_.
=XII=
=Стана, Тома.=
СТАНА. Јух, црни човече; не могу чисто да се повратим од чуда. Једва сам
чекала да оде, да ти кажем.
ТОМА. Шта?
СТАНА. Како шта? Па она је дошла да честита, али уједно и да види, је ли
Нада несрећна.
ТОМА. Несрећна? А зашто би била несрећна?
СТАНА. Одмах седни, па напиши писмо учитељу музике, да нам више не привири
у кућу.
ТОМА. Учитељу? А зашто?
СТАНА. Зато, што свет каже, да је Нада у њега заљубљена, да му се
заверила, да ће бити или његова или ничија, да смо је силом дали за г.
Стојановића, да је врло несрећна и да оплакује судбину...
ТОМА. Па ако то још чује зет?
СТАНА. Но, можеш мислити, ако он то чује.
ТОМА. Одмах напоље, одмах напоље. А и онако не могу да га гледам, просто
не могу више да га гледам очима. _(Пође)_.
СТАНА. Па где ћеш га наћи?
ТОМА. Право кажеш, где бих га знао наћи? Написаћу му писмо, онако јасно
и отворено. Казаћу му, да ћу му ноге пребити, ако ми само привири у
кућу. _(Полази лево)_. Ноге ћу му пребити. Сад ћу ја то да напишем.
_(Оде)_.
=XIII=
=Стана, Ана.=
АНА. Госпођо, једно писмо.
СТАНА. За господина ваљада?
АНА. Није, него баш за вас. Донело је једно дете и казало да вама у руке
дам.
СТАНА. Мени? _(Узима писмо и разгледа га)_.
АНА _(повлачи се)_.
СТАНА _(отвара писмо и тражи потпис)_. Без потписа? Шта то значи, писмо
без потписа? _(Чита писмо)_. „Поштована госпођо, не изненађујте се овим
редовима, пријатељска их рука пише. Не држите у кући лепе служавке. Ваш
муж није толико стар, а није ни равнодушан према садањој вашој младој
служавци. Свет свашта говори. _(Тихо чита, погледајући, даје Ана не
слуша)_. Напољу се већ много што шта зна; а ако и сами обратите мало већу
пажњу, неће бити потребно да вам се каже шта свет све зна.“
_(Запрепашћена, пљесне се рукама и седне на столицу. После извесне
паузе)_. Ана!
АНА. Молим.
СТАНА _(погледа је значајно, па за се)_. Лепа је, одиста је лепа. _(Њој)_.
Ко је донео ово писмо?
АНА. Рекла сам вам, једно дете, па је одмах отишлој вели, не треба
никакав одговор.
=XIV=
=Тома, Стана, Ана.=
ТОМА _(долази из леве собе, носећи писмо)_. Но, ево, написао сам му баш
као што треба. Како се оно зваше ова наша девојка?
СТАНА _(јетко)_. Ти не знаш, разуме се? Зове се Ана.
ТОМА. Анчице!
СТАНА _(за се)_. Анчице?
АНА. Молим.
ТОМА. Дедер, душице, узми ово писмо, па потрчи до Дечанске улице број
92. Тамо седи овај наш учитељ музике. Предај му ово писмо; ако није код
куће, а ти остави његовој газдарици, да му да. Хајде пожури. _(Потапше
је)_.
АНА. Молим, однећу одмах. _(Одлази)_.
=XV=
=Тома, Стана.=
СТАНА _(јетко)_. Па ипак, свет кад нешто каже, не каже онако у ветар, не
каже сасвим бадава.
ТОМА. Па дабоме, зато је боље одмах свету запушити уста.
СТАНА. Али ти то не чиниш. Ти, кад би хтео свету запушити уста, не би
ваљада ову девојку звао: „Анчице“, па: „душице“. Или бар не би то чинио
преда мном.
ТОМА. Ето ти сад опет. Какви су сад то разговори?
СТАНА. Нису то разговори! Камо срећа да су само разговори, него ја имам
црно на беломе, а и уверила сам се. Камо срећа, да се бар нисам уверила!
_(Удари у плач)_.
ТОМА. Стано, јеси ли ти при себи?
СТАНА _(кроз плач)_. Ево ти, па читај сâм.
ТОМА _(чита писмо у себи и врти главом)_. Свет, опет свет!...
СТАНА. Па свет, јесте свет. Али би било боље, да тебе под твоје старе
дане не узима свет у уста. Одиста би то било много боље, као што би било
добро, да ја више не видим својим очима ту твоју Анчицу. _(Оде плачући
лево)_.
ТОМА _(за њом)_. Нећеш је ни видети. Њу је бар лако отерати.
=XVI=
=Тома,= за тим =госпођа Томићка.=
ТОМА _(врти главом. Седне, намакне наочари и поново чита писмо. Кад га
прочита, он просто пљуне, згужва писмо и баци га. За тим скочи и шета
љутито по соби)_.
Г-ђа ТОМИЋКА _(долази с поља)_. Добар дан желим. Сами сте?
ТОМА. Добар дан. Сад ћу звати Стану.
Г-ђа ТОМИЋКА. Не никако. Ово је баш као наручено. Имам разговор с вама у
четири ока.
ТОМА. Тако? Онда, молим изволте седите.
Г-ђа ТОМИЋКА _(седне)_. Јух, драги мој господине Томо, ја не знам да ли
већ увиђате, колико сам вам ја пријатељ? Ја мислим, да сте то већ
увидели?
ТОМА. Јесам, како да нисам.
Г-ђа ТОМИЋКА. Е па, видите, онда бих вас молила, да оно што вам кажем не
примите друкче, него као пријатељску реч, као реч која је поникла из
чистог срца.
ТОМА. А како бих друкче и примио?
Г-ђа ТОМИЋКА. Кад ви мислите да одржите, свадбу, молим вас?
ТОМА. Па... не мислим да журим... Онако као што смо говорили, тамо на
зиму.
Г-ђа ТОМИЋКА. А не, него, на против, да пожурите. Ја вам сасвим
пријатељски саветујем, да пожурите.
ТОМА. Али зашто?
Г-ђа ТОМИЋКА. Кад вам ја то пријатељски саветујем, онда вас молим
послушајте ме, а немојте ме питати зашто.
ТОМА. Нисмо ни готови.... А после.... ја то не могу тако. Волео бих да
знам зашто, шта је то?
Г-ђа ТОМИЋКА. Не говори ми се, верујте, не говори ми се.
ТОМА. Али, за Бога, боље је увек истину рећи.
Г-ђа ТОМИЋКА. Не бих била рада, да из мојих уста изађе таква реч. Оно,
истина је, нисам ја то измислила, него сам чула, али опет...
ТОМА. Молим вас, реците ми само, ја сам већ нестрпљив.
Г-ђа ТОМИЋКА. Па ја вам кажем и мислим да је доста, кад вам толико
кажем, да је боље да свадба буде што пре. Што пре, ето, шта ћете више?
ТОМА. Али зашто? Ја сад већ морам знати шта је то, јер то изгледа да
више није обична ствар.
Г-ђа ТОМИЋКА. Па да видите и није.
ТОМА. Дакле, онда реците ми, молим вас.
Г-ђа ТОМИЋКА _(устане и приђе му)_. Видим већ да морам рећи. Немам куд, а,
Бога ми, била сам се решила да не проговорим. _(Поверљиво)_. Ја бих,
видите, пожурила свадбу због света....
ТОМА. Опет?
Г-ђа ТОМИЋКА. Ех, Боже мој, па свет је свет, шта већ неће измислити?
Кажу да је пре неки дан ваш зет частио своје другове младиће, па онако
код петог шестог пива, а он им се избрбљао, па каже: „Боља мајка, него
ћерка“.
ТОМА. Како?
Г-ђа ТОМИЋКА. Као тиме је хтео рећи, да је управо госпођа Стана онако
држећа жена.
ТОМА. Ама ко је држећа жена?
Г-ђа ТОМИЋКА. А ја сам увек и говорила госпођи Стани, да она греши. Кад
дође зет у посету, он дође ради младе; разуме се, сваки зет долази ради
младе. Тако је то у целом свету. Е па, то.... кажем... и он, разуме се,
дође ради младе, а госпођа Стана, говорила сам јој ја то, седне, па се
не одваја и не пусти сироту девојку да проговори реч две са својим
заручником. А девојка би, разуме се, и проговорила што год, може бити
проговорила би што и на само. Е, а госпођа Стана је ту, не миче се; она
разговара с младожењом, она се забавља, а напољу се то чује, свет све то
зна, па још и младожења мало напит казао: „Боља мајка, него ћерка“, а
што пијан говори, то, Бога ми, трезан мисли. А што је главно, госпођа је
Стана онако, како да кажем, држећа жена, и тако.... ја вам саветујем да
што пре правите свадбу.
ТОМА _(ухватио се за главу, чупа косу, очајно)_. Доста, доста, госпођо,
ако Бога знате. Ја ово више не могу да издржим.
Г-ђа ТОМИЋКА. Ја вам као пријатељица кажем, свадбу што пре.
ТОМА. Али каква свадба што пре, за Бога и по Богу, госпођо? Па и после
свадбе моја жена остаће држећа жена, па и после свадбе мој зет може
рећи: „Боља мајка, него ћерка“.
Г-ђа ТОМИЋКА. Е, друго је то. То је сасвим друго.
ТОМА. Ама како друго, ако Бога знате?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па шта мислите да радите?
ТОМА. Ја, је л' те? Шта мислим да радим? Ја мислим да полудим. То ми је
најјефтиније и најлакше. Све би друго било и скупље и теже.
Г-ђа ТОМИЋКА. Ју, за Бога, како бисте полудели сад у очи свадбе?
ТОМА. Дајем вам реч, то ћу учинити.
Г-ђа ТОМИЋКА _(како је била на ногама, погледа кроз прозор)_. Ју, ево је и
госпођа Марта, тетка младожењина. Не бих била рада да ме затече овде,
идем ја у собу госпођи Стани: и онако треба, да и с њом проговорим. Само
свадба што пре... Ја ћу и њу преломити. _(Пође, па застане на вратима)_.
Слушајте мене, господине Томо, свадба што пре.... _(Оде)_.
=XVII=
=Тома,= за тим =Јелкица,= па =Марта.=
ТОМА _(оставши сам, хукне, прошета један пут два преко собе, прекрсти се,
па готово падне у наслоњачу, предан судбини)_.
ЈЕЛКИЦА. Татице, татице.... долази госпођа Марта. _(Отрчи задњим
вратима)_. Љубим руке. Изволте.... Изволте. _(Љуби јој руку)_.
МАРТА. Добар дан, душице... _(Томи)_. Добар дан, пријатељу.
ТОМА. Добар дан, госпођо.
ЈЕЛКИЦА. Изволте седите.... Сад ћу звати маму. _(Потрчи лево)_.
ТОМА. Немој звати маму, на против, кажи јој, нека остане тамо с гостима.
Ја имам мало да разговорим с пријом, па ћу вас звати. Хајде, иди и ти
тамо.
ЈЕЛКИЦА. Идем. _(Пође, па на вратима)_. А зашто, госпођо, данас још није
дошао зет?
МАРТА. Та доћи ће већ, доћи ће. Него, ходи овамо ти, мали враже, ходи да
видим је ли истина?
ЈЕЛКИЦА _(враћа се)_. Шта, је ли истина?
МАРТА. Па да си обукла дугу хаљину. Де окрени се, да видим како ти
стоји.
ЈЕЛКИЦА _(окреће се)_.
МАРТА _(равнодушно)_. Лепо, лепо. Можеш сад ићи, душице.
ЈЕЛКИЦА _(оде лево)_.
=XVIII=
=Марта, Тома.=
МАРТА _(гледајући за Јелкицом крсти се)_. А шта вам би, Бога вам,
пријатељу, те накарадисте ово дете?
ТОМА. Које дете?
МАРТА. Дошла к мени госпођа Живановићка -- она је била јутрос овде, је л'
те?
ТОМА. Да, била је пре пола часа.
МАРТА. Прича ми жена, да је видела својим рођеним очима, а ја јој не
верујем.
ТОМА. Ама шта је видела?
МАРТА. Та да сте детету пустили дугу сукњу.
ТОМА. Па, овај... пријо... ми то нисмо од своје воље. Јелкица је још
дете, није то још за њу, него.... због света.
МАРТА. Та... ако је баш и због света, није требало то да чините. Ето,
прича ми госпођа Живановићка, шта свет све каже?
ТОМА. А шта каже, молим вас?
МАРТА. Шта каже? Но, још питате? Веле: „Господин Тома, чим му се
запросила једна ћерка, а он брже боље другој пустио дугачку сукњу; мисли
одмах ће потрчати ко год, да и ову другу запроси“.
ТОМА. Ама зар то веле?
МАРТА. Као што чујете, од речи до речи и, ако ћете мене послушати,
немојте се срамотити пред светом, него скидајте те дуге сукње детету, па
нека обуче оно, што му личи. Немојте да свет пере уста с вашом кућом.
ТОМА. Сасвим, сасвим, истину говорите. Тако ћу и учинити.
МАРТА. Послушајте ме, нећете се кајати. Ми смо сад пријатељи и, што
кажу, род смо, па вам нико неће искреније рећи од мене.
ТОМА. Сасвим, сасвим. Али молим вас седите, седите за Бога. Ви сте на
ногама, а ја бих радо проговорио реч две с вама, онако искрено....