Produced by Project Rastko, Nenad Petrovic and Distributed
Proofreaders Europe at http://dp.rastko.net
=105 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 105=
=СВЕТ=
=КОМАД У ЧЕТИРИ ЧИНА=
НАПИСАО
БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ
=БЕОГРАД=
ШТАМПАНО У НОВОЈ ШТАМПАРИЈИ -- „ДАВИДОВИЋ“
1906.
=#ОСОБЕ:#=
ТОМА МИЛЕНТИЈЕВИЋ, чиновник у пензији.
СТАНА, његова жена.
НАДА и ЈЕЛКИЦА, њихове кћери.
СИМА ЈЕРЕМИЋ, чиновник у пензији.
ГОСПОЂА ЖИВАНОВИЋКА.
ГОСПОЂА ТОМИЋКА.
СТОЈАНОВИЋ.
ГОСПОЂА МАРТА, његова тетка.
УЧИТЕЉ МУЗИКЕ.
ТЕТКА КАЈА и АНА, служавке код Томе.
ДЕВОЈЧИЦА.
ПРВИ НОСАЧ.
ДРУГИ НОСАЧ.
=#ПРВИ ЧИН#=
Соба код Томе. На средини и са стране по једна врата. Лево напред
прозор. Намештај обичан, какав се виђа у нашим старим кућама. Десно од
средњих врата један миндерлук, а над овим виси старински часовник са
шареном таблом, жутом шеталицом и гвозденим теговима, што изгледају као
мали суџуци. На часовнику казаљке показују тачно три часа. С леве и
десне стране часовника по једна слика (каква битка или убиство
Максимилијаново, ловчева пратња или људски век). Лево од средњих врата
орман, над којим виси икона, под њом босиок и стакоце богојављенске
воде. По орману разастрт чист, бео чаршавић од српског платна, а
поређане шоље, флашице, чаше, један сапун, две јабуке итд. Иза ових
ситница је, ослоњен на зид, па орману још и дубоки рам, у коме је
невестински бели венац. Напред лево, где је прозор, стара кожна
наслоњача, из које се овде онде види кучина; десно напред је четвртаст
сто, покривен куповним чаршавом. На столу су новине, наочари, муштикла,
табакера и дуван, растресен на старим новинама.
=I=
=Тома, Јелкица.=
ТОМА _(при дизању завесе заваљен у фотељи спава. Новине које је читао
испустио је крај себе)_.
ЈЕЛКИЦА _(пошто после извесне паузе избије на часовнику три, улази с лева
на прсте, погледа још једном у часовник, па прилази Томи. Мазно)_.
Татице, татице!
ТОМА _(тргне се и трља очи)_.
ЈЕЛКИЦА. Избило је три.
ТОМА _(погледа на часовник)_. Јесте, Бога ми. _(Вади свој џепни часовник и
сравњује)_. Опет је тај матори угурсуз измакао.... за пет минута.
ЈЕЛКИЦА. А јуче смо га дотерали.
ТОМА. Такав је он: по годину дана добар, добар као добар дан, па на
једанпут удари у инат. Дотерај га опет, Јелкице.
ЈЕЛКИЦА _(отрчи, попне се на миндерлук и дотерује казаљку)_. Је ли
добро?
ТОМА _(гледа у свој часовник)_. Макни још мало, још за један минут.
ЈЕЛКИЦА _(изврши)_. Ето.
ТОМА. Тако, хајде сад сиђи.
ЈЕЛКИЦА _(скочи с миндерлука, дотрчи до Томе, седне на шамлицу крај
фотеље и узме новине, које је он при спавању испустио)_. Да наставим?
ТОМА. Чекај, да ти нађем где сам стао. _(Узме јој новине и
тражи)_....Е, ево овде.
ЈЕЛКИЦА _(чита)_ „Немачка се још увек држи резервисано. Њени
представници још ничим нису дали познати, да су од своје владе
добили...“
=II=
=Нада, пређашњи.=
НАДА _(такођер слева)_. А, ви сте већ будни; а ја као бајаги похитала,
да вас будим.
ТОМА. Јелкица је била вреднија.
НАДА. Треба ли да вам направим коју цигарету?
ТОМА. Види, ако нема у табакери. _(Јелкици)_ Хајде, хајде настави.
НАДА _(загледа у табакеру и седне те прави цигарете)_
ЈЕЛКИЦА _(чита изнова)_. „Немачка се још увек држи резервисано. Њени
представници још ничим нису дали познати, да су од своје владе добили ма
каква упутства. Међутим, Енглеској је стало до тога, да сазна гледиште,
које ће према целој овој ствари заузети немачка дипломација.“
=III=
=Сима, пређашњи.=
СИМА. Добар дан и на здравље!
НАДА и ЈЕЛКИЦА _(скоче са својих места и прилазе му руци)_. Добар дан,
Чика-Симо. _(Узимају му шешир и штап и остављају)_.
СИМА. Јеси ли свршио ту твоју политику?
ТОМА. Чекај, само још да сазнам, шта мисли Русија.
СИМА. Ето ти сад. А која ти је фајда, што ћеш знати, шта мисли Русија?
ТОМА. Није ми никаква фајда, него тако, кад ти не дођеш тачно у три, ја
онда морам нечим да се забављам.
СИМА _(седа)_. А знаш ли, зашто сам одоцнио?
ТОМА. Е?
СИМА. Па купио сам.... гле.... _(вади из џепа)_ нов шпил карата. Рекли смо
данас да почнемо да те учим.
ТОМА. Јесте, Бога ми. Идите, децо, те нам спремите кафу. Јеси ли ми,
Надо, направила коју цигару?
НАДА _(дајући му табакеру)_. Јесам, оче _(оде лево)_.
ЈЕЛКИЦА _(оде за њом)_.
=IV=
=Тома, Сима.=
СИМА. Хоћемо ли, а?
ТОМА. Па хајде баш? _(Припаљује)_.
СИМА _(отвара шпил)_. Ти знаш већ, како се која фарба зове?
ТОМА. Ех, де, де, де, ти опет.... Толико знам ваљада, и ако никад нисам
узео карте у руке.
=V=
=Стана, пређашњи.=
СТАНА _(с лева)_. Добар дан, господин-Симо. Рекоше ми деца, да сте дошли.
СИМА. Добар дан! Дошао, па задоцнио само три минута, а ваш ми муж већ
пребацује.
СТАНА. Изволте, седите.
СИМА _(сео и издваја карте)_. Дакле, то није као у џандару; овде је кец
најстарији....
СТАНА. Али зар ћеш истина, Томо, сад под старост да учиш карте? Ја
мислим то ви ономад само од шале говорите.
ТОМА. А што од шале?.... Да научим.
СТАНА. Што ће ти то, за Бога? Нећеш ваљада почети сад да се карташ?
СИМА. Ама не, госпођо, ви ме нисте разумели. Нећемо ми учити карте зато,
да ми играмо, не; него да гледамо, кад други играју. Тома, знате, и не
уме да живи, као што је ред да један пензионар живи. Завукао се овде у
кућу, па плеви башту, храни пилиће, чита новине и тако.
СТАНА. Него како ви мислите?
СИМА. Ја сам, видите, саставио нарочити план, како ћемо живети од сад, и
претресли смо тај план, па смо га и усвојили. Је ли тако, Томо?
ТОМА. Та оно.... нисам баш на све пристао.
СИМА. Чекај, брате, ево је и госпођа овде, па нека каже и она своју реч.
СТАНА. Да чујем баш тај ваш план.
СИМА. Молим. Дакле, у шест часова у јутру кренућемо се од куће и ићи
ћемо на пијацу. Не морамо ништа пазарити, него онако ићи ћемо, да видимо
шта има, а шта нема, да прокрстаримо онуда малко, и онда, око седам
часова, свратићемо у кафану на кафу. Ту ћемо се видети с људима,
проговорити, чути ако се прошле ноћи образовало ново министарство или
ако је прошле ноћи држава закључила нов зајам, или ма шта друго ново, па
ћемо за тим читати јутарње новине све до девет часова. У девет часова
ићи ћемо у министарство финансија, на касу где се пензија прима, и
седећемо у чекаоници све до једанаест часова. Не морамо ми имати ништа
да примамо, -- ићи ћемо тек колико обичаја ради: нека нас види
благајник, а, после, и зато, што се ту, у тој чекаоници, збирају сваки
дан и сви остали пензионари, па ту човек може да чује све новости, све и
политичке и неполитичке новости.
СТАНА. Па мој се Тома не бави политиком.
ТОМА. То јест, ја волим да чујем само крупније ствари....
СИМА. Али не бавим се ни ја политиком, него само тако, волим да чујем,
много волим да чујем шта има ново.
=VI=
=Нада, пређашњи.=
НАДА _(уноси на служавнику две шоље кафе и служи прво Симу)_. Изволте.
СИМА. Хвала, чедо моје. _(Прими кафу и почне савијати цигарету)_.
НАДА _(пошто послужи и оца)_. Желите ли ви, мајко?
СТАНА. Нећу, сад сам испила.
НАДА _(повлачи се лево у собу)_.
=VII=
=Сима, Тома, Стана.=
СИМА _(наставља, као и да није прекинуо)_. За тим ћемо у једанаест часова
кући на ручак. _(Припаљује цигарету)_.
СТАНА. Зар већ у једанаест?
СИМА. Молим. Онај један час до ручка потребан нам је. Сваког дана треба
очистити муштиклу, треба цепкати дрвцад за чачкалице, навити кућни
часовник, пребројати суво месо у оџаку, прегледати славину на бурету у
подруму, истерати муве из собе за спавање и још пуно таквих ситних
ствари, које човек, кад дође у пензију, мора сваки дан вршити. _(Повуче
два три дима)_. После ручка мало ћемо прилећи....
ТОМА. Е јест, ја то морам....
СИМА. Молим те, као што кажем: после ручка мало ћемо прилећи, или ћемо
узети новине или какав календар или кувар. Не знате ви, како се слатко
спава, кад човек заспи читајући кувар.
СТАНА. Ваљада сањате какво лепо јело?
СИМА. А није то, него увек сањам, да ме је ко позвао на ручак. _(Испио је
кафу, па хоће да остави шољу)_.
СТАНА. _(прихвата је)_. На здравље!
СИМА. Хвала!.... За тим ћемо после спавања, око три часа, изаћи опет у
кафану и увући ћемо се у карташку собу и стаћемо карташима више главе, и
то ја ћу стајати уз једну странку, а Тома ће уз другу. Ми, дакле, нећемо
играти.
СТАНА. Па што вам је онда потребно да учите карте?
СИМА. Зато, да бисмо разумели игру. Ви још не знате, како је то слатко
стајати више главе неком, кад игра карте, али кад разумете по мало игру.
Ту се човек бесплатно једи, бесплатно радује и бесплатно игра карте.
Знате, ту се често човек и посвађа, и ако га се не тиче, па онда често
пута притекне у помоћ и по каквим саветом, и ако му га онај што игра не
тражи, па онда човек стрепи, боји се, рескира, -- и све га то ништа не
стаје.
СТАНА. Па тако цело после подне да стојите људима над главом?
СИМА. А не. Пред вече ћемо ишетати мало Теразијама, те да сретнемо овог
и оног, да опет чујемо по нешто ново, да стојимо по мало код каквог
ћошка или пред кафаном, да загледамо, ако се каква кућа зида, и да
кажемо наше примедбе, да застанемо, ако се каква кола скрхају или ако се
двоје свађају, и у опште да исцрпемо сва она задовољства, која
пензионарски живот чине тако слатким.
ТОМА. Е право да ти кажем, ја се уморих само слушајући то, шта све треба
да радимо, а где бих ја све то и радио?
СИМА. Како то сад? Па јеси ли ономад пристао?
ТОМА. Ономад ниси био тако опширан, а, после, и нисам хтео да ти кварим
вољу. Али... не могу ја то некако тако... Научио сам на овај мир и
тишину, не одлазим никуда, не долази ми нико; живим овде у кућици са
женом и децом, разговарамо, плевимо башту, хранимо живину, читамо шта
мисли Русија, а шта Енглеска, па тако нам прође дан.
СИМА. Не кажем да је и то рђаво... Дабоме, кад човек има фамилију...
СТАНА. Па јесте, ви сте самац, па вам се и не мили код куће.
СИМА. Па, право да вам кажем, и то је истина. Дакле, нема онда ништа од
мога плана?
ТОМА. Ево, ако хоћеш: све што могу да пристанем, то је, да ме научиш
једној игри, па да дођеш, као што си и до сад долазио, сваки дан у три
часа, те да одиграмо по неколико партија уз кафу.
СИМА. Добро... Кад већ нећеш друкче, макар и тако. Научићу те шлаге.
СТАНА. А је л' то за новац?
СИМА. Па јесте.
ТОМА. Ако је. Ми ћемо играти у једну пару.
СИМА. Па и то можемо, а добит да мећемо у пикслу у корист рањеника.
ТОМА. Којих рањеника?
СИМА. Па, руских рањеника. _(Меша карте)_.
ТОМА. Каквих руских рањеника, кад и нема рата?
СИМА. Све једно: ако га нема, биће га. Док је Русије, мора бити рата, а
кад има рата, мора бити и рањеника. Дакле, збираћемо пикслу у корист тих
будућих руских рањеника.
ТОМА. Добро, пристајем.
СТАНА. Али, немојте само данас почети; почните од сутра.
ТОМА. А што не баш данас?
СТАНА. Ех, тако... Данас имамо у кући једну малу светковину, а кад је
светковина, онда се не игра карата.
ТОМА. Светковину?
СТАНА. Дабоме, те још какву.
ТОМА. _(Домишља се)_. Чекај... данас је двадесет година, како смо ову кућу
купили.
СТАНА. Ниси погодио. Од куд данас, кад смо се уселили тек седмог
новембра?... Заборавио си.
ТОМА. Ама данас сам закључио погодбу.
СТАНА. Није, вараш се.
ТОМА. Е, чекај, сад ћу те уверити. _(Оде до ормана и узме онај рам, у
коме је венац, и обрне га. Сими говори)_. Знаш, ово је наш венчани венац,
па сам ја остраг увек записивао сваки важнији догађај.
СИМА. То је онако, као неки Октоих. Сасвим паметно. Зашто да се
заборави?
ТОМА _(пошто је метнуо наочаре, чита с леђа рама)_. Ево: „Нека се зна, да
смо ја и Стана за наш новац, који смо, провев петнаест година брачнога
живота у међусобној љубави и штедњи, данас, 28. октобра 1885. године,
купили кућу и у исту се уселили 7. новембра исте године“. _(Оставља слику
на сто)_.
СТАНА. Ето видиш, а данас је тек 4. септембар.
ТОМА. Јесте, Бога ми. Е па, каква је онда светковина данас. Ваљда није
мој рођен дан?
СТАНА. Није.
ТОМА. Него шта је?
СТАНА. Данас је равно петнаест година, како је Каја код нас у служби, а
педесет јој је година живота, па ме молила, да почасти децу.
ТОМА. Е, то ли је? Па што ми одмах не кажеш? А јеси ли јој купила што,
да јој поклонимо?
СТАНА. Требало је да купим, ал', Бога ми, немам кад да изађем у чаршију.
СИМА. А шта бисте јој узели?
СТАНА. Па какву шамију.
СИМА. Па молим вас, ја и онако идем сад у чаршију.
СТАНА. Ех, да не буде за вас то терет?
СИМА. Та оставите, молим вас, какав је то терет? Ево мене за пола часа,
па да се и ја почастим. Та и ја сам члан ваше фамилије. Нема нигде
забележено, али ће бити, мислим, скоро двадесет година, како ја сваки
дан увратим и испијем кафу код вас. Чекај... Има ли овоме часовнику
двадесет година?
ТОМА _(размишља)_. Има.
СИМА. Е, оног си га дана донео, кад сам ја дошао први пут на ручак. То
баш памтим. Хајде, одох ја. _(Полази)_.
СТАНА. Е, баш вам хвала, господин-Симо.
СИМА. Молим, молим. _(Оде)_.
=VIII=
=Стана, Тома,= за тим =Нада, Јелкица, Каја. =
СТАНА. Баш му хвала; увек нам се нађе. Чекај да зовнем Кају: хоће да ти
пољуби руку. _(Оде до левих врата)_. Кајо, оди, сам је господин.
КАЈА _(улази с лева с једним тањирем колача)_.
НАДА _(улазећи за Кајом)_. А замислите, оче, тетка Каја крила од нас...
ЈЕЛКИЦА _(која је такођер ушла)_. А данас је равно петнаест година, како
је у нашој кући.
КАЈА _(брише очи од суза)_. Јесте, па хоћу моју дечицу мало да почастим.
_(Љуби руку Томи)_.
ТОМА. Е, па нека ти је срећно, Кајо, и дај, Боже, да под нашим кровом
проведеш цео век.
КАЈА. Ох, кад би Господ хтео да вас чује! Зар ја могу тражити боље
господаре и лепши мир, него у вашој кући?
НАДА. Е, сад тек прими и од мене честитку; оно се у кујни не рачуна.
КАЈА _(љуби је)_. Хвала, чедо моје. _(Осврће се и тражи очима Јелку)_. А
моје дете, зар ми моје дете неће да честита?
ЈЕЛКИЦА _(која се била заиграла)_. Хоћу, Хоћу, дадо! _(Загрли је)_.
КАЈА _(љуби је)_. Зар моје дете, које сам ја прихватила и однеговала?
Злато моје! _(Љуби је)_.
НАДА. А што нам то, тетка Кајо, нисте казали, па бисмо ја и Јелка вас
изненадили, а не ви нас?
КАЈА. Ех, што да говорим? Није тако важна ствар. Тек паде ми онако на
памет, па рекох: Хајде да почастим моју дечицу. Узмите, узмите.
ЈЕЛКА _(узима колаче и једе)_. И то дада умесила баш оно, што ја волим.
ТОМА. Е па, ти си јој најпреча.
КАЈА. А знате ли, децо, ко је још у овој кући са мном заједно петнаест
година?
СВИ. Ко?
КАЈА. Наш мачак, Марко. Тог дана, кад сам се ја погодила код вас у
службу, добили смо и Марка од господина Симе.
СТАНА. Јесте, Бога ми.
ТОМА. Па хоћемо ли и њему да честитамо?
НАДА. А где је Марко?
КАЈА. Ено га у кујни под огњиштем.
ЈЕЛКИЦА. Хајде да му понесемо по један колач. _(Узме колач)_.
НАДА _(узме и сама)_. Да га нађемо.
ЈЕЛКА _(отрча до ормана и нађе тамо једну црвену пантљику)_. Хоћу да му
вежем ову пантљику око врата: нека и он изгледа данас свечано. Хајдемо,
да га нађемо. _(Отрчи)_.
КАЈА и НАДА _(оду за њом)_.
=IX=
=Стана, Тома.=
ТОМА. Јест, Бога ми, пролазе године, пролазе часом, као да је све то
јуче било... _(Шета и размишља)_. ....Као да је јуче било.
СТАНА _(дотле распрема сто и збира шоље на служавник)_.
ТОМА _(шетајући дошао је до оног стола, на коме је Нада правила цигарете,
извадио цигарету и пали је)_. Стано.
СТАНА. Чујем.
ТОМА. Остави, Бога ти, ову слику на своје место. Бојим се, пашће, па ће
се разбити.
СТАНА _(узме рам с венцем, који је Тома на тај сто мало час оставио и
загледа му задњу страну)_. А, видиш, овде ниси записао само кад смо кућу
купили, него и још нешто.
ТОМА. Знам, то је кад су се деца родила. Дај овамо. _(Чита)_. „У овој
нашој кући роди нам се и прво чедо 4. фебруара 1887. год., које на
крштењу доби име Надежда....“ А ово је за Јелкицу: „15. априла 1890.
године роди нам се и друго чедо, које на крштењу доби име Јелена“.
СТАНА _(броји на прсте)_. Па то ће Нада, Томо, сад скоро да напуни
осамнаесту годину.
ТОМА. Јесте.... а Јелица петнаест.
СТАНА _(седне, спусти слику на крило и замисли се)_. Бога ми, Томо,
осамнаест година! Па то није мало.
ТОМА. Како мало? То је већ девојка.
СТАНА. Девојка за удају, а ми никад нисмо сели, да тако о томе мало
промислимо и поразговарамо.
ТОМА. А што бисмо, Стано, ту имали да разговарамо?.. Што буде суђено,
суђено.
СТАНА. Да видиш, није ни тако, Томо.
ТОМА. А како би друкче било?
СТАНА. Е па, видиш, девојка је прирасла, постасала је, а ми се некако
одвојили од света: нити је куда водимо, нити изводимо; нити је ко зна,
нити види. А то не иде тако.
ТОМА. Ама шта не иде?
СТАНА. Па тако, то не иде. Ми живимо овако сами за се, одвојени сасвим
од света, ни с ким се не мешамо.
ТОМА. А шта нам фали. Ето, прочитај како ту пише. _(Узме слику из њена
крила)_. „Провев 15 година брачнога живота у међусобној љубави“... То је
донде кад смо купили кућу, је ли? Па и од тада зар нисмо мирно и лепо
живели? Нити си ти мени рекла зазорну реч, нити сам ја тебе прекорио;
деца нам одрасла здрава, добра, волимо се, живимо мирно, тихо и срећно,
па шта ће нам другаче да живимо?
СТАНА. Та то не кажем. Зар мени и теби треба другаче да живимо? Али,
видиш, заробили смо и ову децу.
ТОМА. Па и деца су задовољна; не траже ни она друкче да живимо. Сви се у
кући слажемо и волимо, па чак и ова Каја. Ето, скрасила се код нас и
привикла, па не тражи боље.
СТАНА. Јесте, ама видиш, Нада је већ дорасла, па морамо о томе
промислити. Не можемо због ње ван света. Ако хоћемо да је збринемо,
морамо се мало измешати са светом, морамо је увести у свет.
ТОМА. Ама како да се измешамо са светом?
СТАНА. Па ето тако: да одемо овоме и ономе у посету, да изведемо дете на
игранку, на свадбу; да призовемо познанике, да нам дођу; да отворимо
мало кућу, па да нам свет дође и да му одемо... Размисли, Бога ти, Томо,
о томе.
ТОМА _(забринуто)_. Та не кажем ја да не треба. Треба, знам ја; него сам
научио на овај мир, и као најзгодније ми је овако, кад ни ми о свету,
нити свет о нама води рачуна.
СТАНА. А то је баш оно, Томо, што свет не води о нама рачуна, а девојка
дорасла, па бисмо ми баш требало све и сва да учинимо, да свет води о
нама рачуна.
ТОМА _(убеђен)_. Оно, тако је... Видим да је тако. Морамо, морамо макар и
жртвовали наш мир... Само... како ти то мислиш, шта треба да радимо?
СТАНА. Па... тако... Даћеш мало пара, да скројим Нади какву хаљину за
посете, а и за кућу.... А требаће што и за Јелку, па.... онда.... отићи
ћу овде и онде у посету.... Ето, има кућа с којима се знамо, али нисмо
им ишли и нису нам долазили.... Тако.... одвојили смо се, па сад треба
да се опет спријатељимо са светом.... Треба и да призовемо свет, да нам
дође, да отворимо мало кућу.
ТОМА _(размишља)_.
СТАНА. Ако мислиш да немам право, онда нека не буде, Томо.
ТОМА. Не кажем.... Ко ти каже да немаш право? Размишљам само, да ли ће
то бити боље... А кад ти кажеш да је добро.... Колике смо године
проживели мирно и лепо и нисам ти никад казао: „Није“, кад ти кажеш
нешто да јесте.
СТАНА _(пребацујући)_. Нисам ни ја теби, Томо.
ТОМА. Боже, сачувај!... Е па, видиш, зашто сад да ти спорим? И, дабоме,
мајка си и ја отац... Морамо промислити мало о деци, морамо све учинити
за њих и за њихову срећу... Па, дабоме, треба да се познамо мало, да се
виђамо, да се измешамо са светом, треба да призовемо мало тај свет и
нашој кући, да отворимо кућу... А... треба ли много пара за те хаљине за
децу?... _(Вади портфељ)_.
СТАНА. Па... не знам да ти кажем.
ТОМА _(вади)_. Ја ћу ти дати нешто, па ти види. _(Даје јој)_. Ако затреба
још, ту сам; ако претече, вратићеш ми.... _(Размишља)_. Ето, нека буде
тако; до сад је било друкче, а од сад нека буде тако. Нећу после да
пожалим на самог себе.
=X=
=Нада, Јелка, Каја, пређашњи.=
НАДА _(смеју се најпре с поља, па онда утрче, Нада напред, носећи мачку
којој је око врата везана црвена пантљика, за њом трчи Јелкица и,
најзад, Каја)_. Ево га Марко.
ЈЕЛКИЦА. Како нас је лепо дочекао! Седи на тетка-Кајину кревету, па све
овако _(жмирка очима)_, а ми њему: „Честитамо, теча-Марко, дан“, а он
овако _(опет жмирка)_, па врр....рр....врр....рр.... а ја га онда узмем за
шапу, па га продрмусам и викнем: „Честитам ти, теча-Марко, дан“, а он ми
онда рече: „Фала“.
СТАНА _(милује Јелку)_.. А баш ти рекао: „Фала?“
ЈЕЛКИЦА. Па да... онако мачјим језиком рекао је: „Мијау!“
ТОМА. А јесте ли га почастили?
НАДА. Дали смо му колача.
ЈЕЛКИЦА. И још како је слатко појео! Па се после лепо убрисао.
ТОМА. Е, баш се убрисао?
ЈЕЛКИЦА. Па да, овако. _(Лиже језиком уснице)_.
НАДА. Довели смо га, да му и ви честитате.
СТАНА _(Озбиљним тоном)_. Знаш шта је, Надо? Остави ти тога теча-Марка
Јелки, за њу је то, нека се она игра, а с тобом има мајка да проговори
реч две.
НАДА. Ево. _(Даје Јелки мачка)_.
ЈЕЛКИЦА. Врр...врр... теча-Марко, сад ћемо ми играти светковине. Хајде
кажи: „Мијау!“. Кажи....
СТАНА. Однеси га у кујну, па нек ти тамо каже све што хоћеш. Хајде, пођи
и ти, Кајо.
КАЈА _(Јелки)_. Хајде, душо.
ЈЕЛКИЦА. Е, нећу сама; чекај да понесем и моју Нину, и она да честита
теча-Марку дан. _(Додаје Марка Каји)_. Придржи ти, дадо, Марка. _(Отрчи до
ормана и узме своју лутку)_. Хајдемо сад. _(Отрчи и Каја за њом)_.
=XI=
=Стана, Тома, пређашњи.=
СТАНА. Слушај, Надо: ја и отац смо решили овог часа нешто врло важно.
ТОМА _(који је сео)_. Да, слушај, дете, што ће ти мајка рећи... То смо
заједно решили.
НАДА. Ја слушам.
СТАНА. Ти већ и сама видиш, дете, да си дорасла и... како да кажем...
ТОМА _(хоће да јој помогне)_. Па то... дорасла.
СТАНА. Јесте. И сад је већ време, да мало и у свет излазиш. Ти си се
овако сабила у кућу с нама, а ми никуда не излазимо, ни с ким се не
виђамо, не мешамо се са светом. Па не можеш ти због нас остати тако
одвојена од света.
ТОМА. Ми смо могли, за нас је било друго; али ти не можеш.
НАДА. Како год ви кажете.
СТАНА. Ја и отац смо разговарали и размишљали смо озбиљно о свему, па
смо решили, да од сад друкче почнемо. Ми хоћемо да од сад живимо са
светом.
ТОМА. Јесте, хоћемо да се измешамо са светом, да му одлазимо и да се
виђамо.
СТАНА. Да отворимо мало кућу и да призовемо свет, да нам дође.
НАДА _(радосно)_. То је лепо, то је врло лепо, мајчице. _(Грли је)_.
ТОМА. Да, ето, то смо решили ја и мајка.
НАДА. И то све због мене.
ТОМА. Па, дабоме, није због нас. Нама је и овако било добро. Него због
тебе....
НАДА. Хвала вам, велика вам хвала. _(Љуби Томи руку)_
ТОМА. А ти се томе радујеш?
СТАНА. Боже, Томо, млада је, мора се радовати.
НАДА. Па ја нећу од вас да кријем; дабоме да се радујем.
СТАНА. Е па, видиш, зато сам те и задржала. Сад се лепо спреми, да
изађемо мало, да ти наручим једну две хаљине, да имаш с чим изаћи и
дочекати.
НАДА. И нову хаљину ћете ми правити?...
СТАНА. Да, отац ми је већ дао новаца.
НАДА. О, како сте ви добри!
СТАНА. Е па хајде сад, метни шешир на главу и дај ми мој, па да пођемо.
ТОМА. Е, још сад?
СТАНА. Па, ето, имамо времена, а новац си нам већ дао.
НАДА. Још сад, боље још сад. _(Тапшући и певушећи отрчи у леву собу)_.
=XII=
=Стана, Тома.=
СТАНА. Видиш ли, какву си радост учинио детету?
ТОМА. Видим.
СТАНА. Жељно је света.
ТОМА. Па ето, -- нека му буде.
=XIII=
=Јелкица, пређашњи.=
ЈЕЛКИЦА _(утрчи сва задихана, носећи Станин шешир)_. Мама, а хоћу ли и ја
добити нову хаљину?
СТАНА _(узима шешир и меће га на главу)_. Хоћеш, душо. Зар тебе да
оставимо без хаљине?
ЈЕЛКИЦА _(помаже мајци да намести шешир)_. Али ја хоћу плаву. Знаш, од кад
сам те молила за плаву хаљину?
СТАНА Добро, добро, нека буде плава.
ЈЕЛКИЦА. А хоћу ли и ја поћи сад с вама?
ТОМА. Е па дабоме. Куд би то и могло бити без тебе?
ЈЕЛКИЦА _(отрчи до левих врата)_. Дадо, дадо, тетка Кајо, донесите мој
шешир... мој шешир.
=XIV=
=Нада, пређашњи.=
НАДА _(обучена)_. Ја сам готова.
СТАНА _(навлачећи рукавице)_. Ево, душо, и ја сам.
ЈЕЛКИЦА _(скида са себе кецељу и баца је на патос, дотерује кику и у
опште спрема се)_.
НАДА. Јелкице, и ти ћеш с нама шетати. Водићу те свуд.
ЈЕЛКИЦА. А кад нам дођу посете, ја ћу послуживати; ти седи и забављај
госте, а ја ћу послуживати. _(Опет на левим вратима)_. Дадо, мој шешир.
=XV=
=Каја, пређашњи.=
КАЈА. Ево, ево, душице; нисам могла да га нађем.
ЈЕЛКИЦА _(шчепа шешир и натуче га на главу)_. Хајдемо, хајдемо.
НАДА. До виђења, оче. _(Пољуби га у руку)_.
ТОМА _(Јелки која је већ отрчала до врата)_. А ти?
ЈЕЛКИЦА _(врати се)_. Јесте, Бога ми. _(Пољуби га)_. Ја од радости и
заборавила.
СТАНА, Хајдемо, децо!
НАДА, Јелкица _(весело поскакујући, попевајући)_. Хајдемо, хајдемо,
хајдемо!... _(Оду на средња врата)_.
=XVI=
=Каја, Тома.=
КАЈА _(остала на сред собе и гледа зачуђено за њима, па маше главом и час
погледа у Тому, а час за њима)_. А куд одоше, Бога вам, господине, овако
с хуком?
ТОМА _(који се и сам није измирио с будућношћу, сео на столицу, погледом
испратио оне који су отишли, па се замислио, пробуђен Кајиним питањем)_.
У свет, Кајо, у свет!
=#ДРУГИ ЧИН#=
Иста соба, само место старог намештаја нов, модеран. Скинуте и слике с
дувара, па метнуте нове. И стари часовник избачен. Још само стоји с леве
стране од средњих врата један орман и напред, десио, стара фотеља.
=I=
=Тома, Нада, Јелка, Каја, носачи.=
_(При дизању завесе носачи износе један стари сто. Сви мотре и
распоређују)_.
ЈЕЛКА. Ах, како је то лепо! Гледај само ово овде.... Ово.
НОСАЧИ _(враћају се)_.
НАДА. Ово сад. _(Показује стари орман)_. А овамо донесите оно велико
огледало.
НОСАЧИ _(односе орман)_.
ТОМА _(мало забринуто)_. Па, добро, надзирава ли ко год, где се смештају
све те ствари?
КАЈА. Не брините ништа, господине. Ја сам све то удесила. Све се ствари
слажу на тавану. Ја сам лепо прострла, изабрала сам крај, који никад не
кисне и обилазим сваки час, да видим како је што положено. А је л' те,
молим вас, хоће ли и ову вашу стару фотељу изнети?
ТОМА _(с резигнацијом)_. Да, Кајо, и ту ће фотељу изнети.
КАЈА. Па, за Бога, господине, бар ту фотељу оставите. Та ви ту обично по
ручку слатко одспавате по један сан. То је ваша стара фотеља. Где ћете
од сад спавати?
НАДА. Јесте, али ће ту доћи она мала гарнитура за пушење.
ЈЕЛКИЦА. А отац ће спавати у нашој соби на дивану.
НОСАЧИ _(опет улазе и уносе велико огледало)_.
НАДА. Ево овде. _(Показује место где је био орман)_. Тако....
ЈЕЛКИЦА _(гледа из далека)_. Још мало лево, још, још, још... Тааа...ко...
НАДА. А сад узмите ову фотељу.
ТОМА _(боно)_. Носите сад ову фотељу. Кајо, иди види, где ће метнути ову
фотељу.
КАЈА. Одох да видим и остале ствари, како су сложили. _(Оде)_.
НОСАЧИ _(износе фотељу)_.
=II=
=Пређашњи,= без Каје.
НАДА _(нежно)_. Вас је жао, оче, за вашом фотељом?
ТОМА. Није... Што би ме било жао?
ЈЕЛКИЦА. Па јесте. Шта би имало да вас буде жао, кад ће овамо доћи лепше
ствари?
НОСАЧИ _(уносе мали фини сточић и два табурета)_.
НАДА. Овамо, овамо... Тако... Ову столицу овако, а ову овако.... Ето,
сад је лепо. _(Носачима)_. Сад можете ићи, нема шта више.
НОСАЧИ _(одлазе)_.
ТОМА. Тако... _(разгледа)_. Ето вам сад нове собе.
НАДА. Је л' те, оче, да је лепо?
ТОМА. Може бити и да је лепо. Ја не знам. Мени је и оно било добро.
_(Седне на канабе, па скочи)_. Па ко може овако ниско седети? Изгледа ми,
Боже ме прости, као да сам чучнуо, а не да сам сео. _(Стане пред
табуретом)_. А шта је ово?
ЈЕЛКИЦА. Па опет столица за седење.
ТОМА _(крсти се)_. Па ко ће ту сести? Изгледаће као рода на оџаку.
_(Седне)_. Ето, висе ми ноге, а не може ни да се наслони човек!
НАДА. Ви, оче, као да се љутите, што сте нас послушали и узели овај нов
намештај?
ТОМА.. Не љутим се. _(Диже се)_. Шта имам да се љутим? Само кажем, да је
био бољи онај стари намештај.
НАДА. Па знам, али кад свет каже да оно није добро?
ТОМА. Због света сам и пристао. А ако је по мени, мени је оно било боље.
=III=
=Каја, пређашњи,= за тим =Стана= с једном девојчицом.
КАЈА _(враћа се из десних врата)_. Све је добро сложено, као да сам сама
својом руком намештала. Не брините, господине, све је лепо сложено. Ево
сад баш и госпођа уђе у авлију. _(Оде лево)_.
ЈЕЛКИЦА _(потрчи средњим вратима)_. Мама, мама.
ТОМА. А где се она то тако дуго задржала?
НАДА. Е па, имала је данас да начини три посете.
ЈЕЛКИЦА. Код госпође Петровићке, Пајевићке и Лаковићке.
=IV=
=Стана, девојчица, пређашњи.=
СТАНА _(улази, а за њом једна девојчица, која носи три кутије са
шеширима. Стана, чим уђе, разгледа како је намештено)_. Врло лепо, врло
лепо... Како то, Боже, сасвим друкче изгледа, сасвим друга соба! Не могу
чисто да познам, да сам у својој кући.
ТОМА. Јест, и ја не могу чисто да познам.
ЈЕЛКИЦА. А која је, мајко, она девојчица тамо?
СТАНА. А јесте. _(Прилази ближе Томи и као поверљиво)_. Ти се ваљада нећеш
љутити? Свратила сам успут, те понела шешире, да изберем себи један.
Знаш, ја сам била сасвим задовољна и овим који имам; али свет каже: „Шта
се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће да уда
ћер? Нема ни честитог шешира?“
ТОМА. Ама ко то каже?
СТАНА. Па свет, за Бога. Па онда рекох, хајде да им не дам разлога, да
ми говоре тако што, те свратих, ако се ти не љутиш?
ТОМА. Молим те, што бих се љутио? Свет има право, треба и ти да се мало
обучеш. Обукла си децу, па не можеш ти крај њих ићи таква. Сасвим, узми
један шешир. Има свет право, што ти је то казао.
НАДА. Мамице, ово су шешири, је л' те?
СТАНА. Јесте, децо, али за мене; вама сам већ узела.
НАДА и ЈЕЛКИЦА _(радосно шчепају из руку девојчице кутије и почну
отварати)_. Да видимо, да видимо за маму шешир.
НАДА _(извадила један)_. Овај, мамо.
ЈЕЛКИЦА _(извадила други)_. Овај, овај, мамице.
СТАНА _(деци)_. Добро, добро, сад ћу. _(Томи)_. Не љутиш се, је ли?
ТОМА. Та, Боже мој, зашто бих се љутио? Узми, Стано, леп шешир. Нећу да
свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а
овамо хоће ћер да удаје?“
СТАНА _(отишла тамо, узела један шешир, метнула га на главу)_. Овај?
НАДА. Тај вам тако добро стоји.
ЈЕЛКИЦА. А овај, мамице?
СТАНА. Тај је сувише младачки. Остаћу при овоме _(Пакује остале шешире и
предаје девојчици)_. Кажи госпођи, да сам изабрала овај од 24 динара.
ДЕВОЈЧИЦА. Разумем. _(Одлази са шеширима)_.
=V=
=Пређашњи,= без девојчице.
СТАНА _(метла шешир на главу, па прилази Томи)_. Овај... Томо. Па ваљада
ћеш ми и ти рећи, како ми стоји шешир?
ТОМА. А што да ти ја кажем?
СТАНА. Ни до сад нисам ништа понела, док тебе нисам запитала, па што бих
и од сад?
ТОМА. Ех... до сад, то је било друго. Кад би било као до сад, ти не би,
по мени, ни скидала онај шешир. Али сад је друго... Свет ти је скинуо
онај шешир који се мени свидео, свет ти је казао, да купиш други и
купила си, па сад нека ти свет и каже, како ти стоји.
СТАНА _(прилази му ближе)_. Ти се канда љутиш? Ако се љутиш, ја нећу
понети овај шешир, док сам жива.
ТОМА. Не љутим се. Ко ти каже да се љутим? Мора тако да буде, па шта има
да се љутим?
СТАНА. Па разуме се, кад смо се већ измешали са светом, не можемо сад
мимо свет. _(Скида шешир и додаје га Јелкици)_. Носи, Јелкице, тамо у
собу, па метни у орман.
ЈЕЛКИЦА _(узима шешир и оде лево)_.
=VI=
=Тома, Стана, Нада,= затим =Каја.=
СТАНА. Надо, душо, зар не би било боље, да си оно огледало метла с десне
стране врата?.
НАДА _(која се до сад бавила дотеривањем намештаја)_. Не знам, мајко. Ја
мислим овако је боље. А можемо кога и запитати.
ТОМА. Та, запитаћемо свет, за Бога. Свет ће нам то казати.
КАЈА _(долази на средња врата)_. Госпођа Живановићка.
СТАНА. О, од куд она?
НАДА. Па је л' јуче казала, да ће нам данас опет доћи?
СТАНА. Изађи јој у сусрет, Надо.
НАДА _(одлази до врата)_.
КАЈА _(одлази лево)_.
=VII=
=Госпођа Живановићка, пређашњи.=
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(улази и одмах јој пада у очи намештај)_. А... а...
_(Разгледа)_. Опростите, не поздрављам се, толико ми се допало. Добар дан
желим.
НАДА. Љубим руке. _(Љуби јој руку)_.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Жива била, душице. _(Љуби је у чело)_. Ох, ох, ох, јуче
сам те видела, па ми данас већ изгледаш старија. Бадава, девојка кад
дорасте за удају, сваки дан расте. Добар дан, госпођо Стано.
СТАНА. Добар дан, госпођо. Како сте добри! Ви нас ни једног дана не
заборављате.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(рукујући се)_. Па ако ћемо се ми заборављати, хвала
Богу, шта ће онда други свет? Добар дан, господине Томо.
ТОМА _(рукујући се)_. Добар дан, госпођо.
СТАНА. Изволте, изволте седите.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та само сам онако свратила.
ТОМА. Али ћете ипак мало сести.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Бога ми, не. Само сам хтела овако с ногу да вас видим.
НАДА. Па ипак, седите мало. Послужићу вас слатким, које сам сама кувала.
СТАНА. Ето видите: ви једнако тврдите, да је Нада већ дорасла да буде
домаћица, па седите, да вас бар увери о томе.
ТОМА. Седите, госпођо, да бар проговоримо.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та већ не могу вам одбити. _(Седа и опет разгледа
намештај)_. Е, ово је одиста лепо. А где сте узели?
ТОМА. Код „Беле Звезде“.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Тако? Лепо, одиста лепо. Како, Боже мој, сад већ
изгледа сасвим друкча соба!
Ни она соба, ни дај, Боже. А како то, молим вас, да се решите, да ваш
стари намештај баците?
ТОМА. Како? Та знате... добар нам је био и онај стари намештај. Служио
нас је пуних двадесет година... Стана га је донела.
СТАНА. Та није био рђав. По нама је могао век вековати, али знате...
ТОМА. Свет... Знате, свет је почео да нам замера.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е, а шта би ту свет имао посла?
СТАНА. Па тако, знате, отворили смо кућу, почели смо са светом да се
мешамо, да му одлазимо и да нам долази, па свет вели: „Што нас позивају
у кућу, кад ни честитог намештаја немају. Нема човек ни где да седне“.
ТОМА. А имало је, Бога ми, где да се седне, него... _(Погледа и види да
је ту још Нада)_. Слушај, Надо, ти си обећала да ћеш госпођу послужити
слатким, које си сама кувала, па што чекаш? Иди спреми.
НАДА. Ју, извините, одмах! _(Отрчи)_.
=VIII=
=Пређашњи,= без Наде.
ТОМА. Па... овај... то сам хтео да кажем... Имало је где да се седне...
Ја сам у оној мојој фотељи врло слатко спавао после ручка... Дабоме,
могло се чак и спавати на старом намештају... Али друго је нешто, много
важније, што свет каже.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А шта то, молим вас?
СТАНА. Та, због Наде...
ТОМА. Да, свет каже: „Хоће да удају ћер и обећавају не знам овакав и
онакав мираз и не знам какав намештај уз девојку, а овамо види се какав
ће намештај девојка донети.... Ваљада онакав, какав је у њиховој кући?“
Па, знате, морали смо да послушамо свет; морали смо због детета, јер
због њега ми ово све и чинимо.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Тако и јесте, и сасвим сте добро учинили, јер, најзад,
свет је свет. Кад се већ мора с њим живети, онда се мора водити рачуна и
о томе, шта он мисли. Ето, на пример, ја бих вам још нешто казала, али,
Бога ми, нисам рада. Знате, ја не волим те ствари, кад се свет плете у
свашта. Нека сваки гледа себе.
СТАНА. Али молим вас, зашто нам не бисте казали?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А зашто бих вам опет казала! Кад би човек све слушао,
шта свет говори, далеко би отишао. У својој кући човек живи, како је
њему воља, а не како је свету воља.
ТОМА. Па тако је. Ја вас уверавам, да никад нисам био срећнији, но док
сам живео, како је мени годило....
СТАНА _(прекорно)_. Да, али Нада.
ТОМА. Јесте... Знате, дете стигло за удају, па се сад мора са светом и
морамо водити рачуна о томе, шта свет мисли и каже о нама.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е па, нема сумње.... Зато баш и кажем. Ја не волим те
ствари, али шта ћете? Мора се водити рачун и о томе, шта свет каже. Ето,
молим вас, то што сам хтела да вам кажем, кад би по мени било, та не би
ми ни у сну на памет пало, али свет....
СТАНА. А шта је то, молим вас; је ли то што важно?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та како се узме. Није ни мало важно, а може, Бога ми,
бити и важно. Како се узме.
СТАНА. Па реците нам, молим вас.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ви знате већ да се ваша Нада допала. Тек месец дана,
како сте је мало извели у свет, и нема ту тамо и овамо, него се баш
допала... Па, како чујем, данас вам већ долазе просиоци... Је ли истина?
СТАНА. Није, Бога ми.
ТОМА. Само је било речи.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Немојте крити... Цео свет већ то зна... Ја нисам то
исисала из прстију. Ја сам то од света чула. Признајте да ће вам још
данас доћи г. Стојановић са својом тетком, да проси Наду.
ТОМА. Та... има нешто.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Није то само има нешто, него сам ја то чула од света
као целу целцату истину. Има већ десет дана, како се воде преговори, а
синоћ сте већ дали и реч... Је л' те? Признајте!
СТАНА. Па... оно, тако је. Али то није свршено, не може се рећи да је
свршено.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А мислите да ја не знам и то, да вам данас долази
младожења у кућу? Хајде, кажите да није тако, ако смете?
ТОМА. Па... не знамо баш поуздано. Оно има нешто, не могу рећи да нема,
кад има. Доћи ће, дабоме, а... може бити и неће доћи. Сваког часа
очекујемо одговор од госпође Томићке.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А она је, дабоме, проводаџика? Одмах сам то знала.
СТАНА. Јест, она је. Хвала јој, својски се заузела.
=IX=
=Нада, Јелкица, пређашњи.=
НАДА. Извините, задржале смо се мало.
ЈЕЛКИЦА _(носећи служавник)_. Љубим руке, госпођо.
НАДА. Замислите, морам вам признати, свађале смо се ја и Јелкица. Она
каже да је њено да послужи, а ја кажем да је то моје.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(служећи се)_. Е па, ако хоћеш, душо, да ти истину
кажем, Јелкица има право.
ЈЕЛКИЦА. Је л' те? Ето видиш. Баш вам хвала, госпођо.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Особито слатко.
НАДА. Хвала.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(држећи чашу с водом)_. Али.... Јелкица има право. До
данас си и могла ти, душо, служити госте, али од данас, ако Бог да, то
ће бити дужност Јелкина.
НАДА. Ја вас не разумем.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ходи, ходи овамо, да ти кажем нешто на уво.
НАДА _(приђе и принесе уво)_.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(шапне јој нешто)_. Но? А гле како си поцрвенела, је ли?
НАДА _(постиђено, повуче се)_.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Дакле, ко треба да служи госте?
СТАНА. Е па, немојте да ми постидите девојку. Нека Јелка од сад служи;
ето, и ја то кажем.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. И од сад неће бити свађе око тога?
НАДА. Неће.
ЈЕЛКИЦА _(која је дотле слатким послужила Тому и Стану)_. А хоћете ли и
мени што шанути на уво?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е, душице, ти си још мала за шапутање на уво. Доста је
теби, што си и то извојевала, да од данас имаш права једино ти да служиш
госте. Зар ти то није доста?
=X=
=Учитељ музике, пређашњи.=
УЧИТЕЉ _(укусно одевен, али сметених манира)_. Љубим руке, добар дан
желим.
ТОМА _(погледа га попреко)_. Добар дан желим.
УЧИТЕЉ _(прилази Стани и љуби јој руку)_. Милостива је у повољном здрављу?
ТОМА _(презриво)_. Хвала на питању, добро је. А како сте ви, молим вас?
УЧИТЕЉ. Благодарим, врло добро. _(Спази г-ђу Живановићку и клања се)_.
Пардон, немам среће....
СТАНА _(представљајући га)_. Ово је господин учитељ музике.
УЧИТЕЉ. Предајем виолину, гласовир, флауту... певање такођер.
СТАНА _(представљајући Живановићку)_. Госпођа Живановићка.
УЧИТЕЉ _(љуби јој руку)_. Љубим руке... Врло сам срећан... Будите добри
упамтити, да предајем певање такођер. О мени се можете распитати по
првим кућама.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А, господин учи госпођицу Наду?
УЧИТЕЉ. Не, молим, госпођицу Јелкицу... Госпођица учи само виолину;
међутим, ја предајем и гласовир, флауту. Предајем и певање такођер, али
госпођица учи само виолину. Но, госпођице, хоћемо ли, дакле, држати наш
час данас?
ЈЕЛКИЦА _(држи још служавник)_. Али сад имам пуне руке посла.
СТАНА. Па може те и Нада одменити.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А ја сам већ и послужена, чедо моје.
ЈЕЛКИЦА _(учитељу)_. Па изволте. _(Односећи служавник, одлази лево са
учитељем)_.
ТОМА. Иди и ти, Надо, и седи тамо. Нека не буду сами.
НАДА _(одлази такођер лево, одакле се за време идућих сцена чешће чује
час правилно, а час неправилно свирање скала на виолини)_.
=XI=
=Тома, Стана, г-ђа Живановићка.=
ТОМА. Не знам, што не трпим овога човека.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па што сте га узели, кад га не трпите?
СТАНА. Морали смо га, за Бога, узети. Ако не бисмо узели њега, узели
бисмо другога, а то је све једно, јер Тома у опште мрзи учитеље музике:
ТОМА. Јесте, не трпим апотекаре и учитеље музике. Не знам зашто, али их
не трпим.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А ви сте се то од скора решили, да Јелкица учи музику?
Пре извесно није учила?
СТАНА. Па јесте. Нада, видите, није музикална, није нам никад било до
тога. Тома је увек говорио, да је доста да научи лепо кувати, шити...
ТОМА. Па јесте, тако сам мислио, али сад.. сад свет каже да сам напустио
децу, нисам их васпитао...
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Господе Боже, а шта се то света тиче?
ТОМА. Не знам, шта га се тиче, али... тако, видите, свет је почео
говорити.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па, за Бога, а што ви водите рачуна о свету?... Шта се
вас тиче, шта свет каже?
ТОМА. Морамо, за Бога, водити рачуна... Пре нисмо водили, али сад...
Ето, хоћемо са светом да живимо, па онда... због деце.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па оно... и то је истина.
ТОМА. Е па, то... Па онда, ко велим, кад сам већ код Наде пропустио,
зашто бих и код Јелкице?... Нека бар она научи.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Сасвим, сасвим сте имали право. Ју, ја се задржавам.
_(Устаје)_. А кад сам дошла, рекла сам, само ћу с ногу онако, колико да
вас видим.
СТАНА. Та останите, за Бога; још нисмо ни проговорили.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А не, благодарим; морам ићи. Обећала сам госпођи
Јанковићки, да ћу је мало обићи. Она је слаба, не излази из куће, па да
је мало разговорим.
СТАНА. Али, за Бога, и не рекосте нам, што сте хтели?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(будећи се)_. Које?
СТАНА. Та хтели сте нам нешто рећи, што сте чули од света, па нас
прекидоше у разговору деца и учитељ музике.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(као присећа се)_. Ах, да... Та није тако важно. Не би
требало готово ни говорити о томе... Свет, знате, хоће свашта да каже...
али...
ТОМА. Па то јесте. Али ми ипак морамо водити рачуна о томе... Морамо
водити рачуна.
СТАНА. Кажите нам, госпођо. Боље да чујемо од вас него од света.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та оно, истина је и то: боље је да вам ја то кажем.
СТАНА. Па реците нам.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(поверљиво)_. Знате... за ову вашу служавку... Кају...
Боље би било, кад бисте је отпустили.
СТАНА _(пљесне се шакама)_. Јух, по Богу, госпођо!
ТОМА. Каја је код нас већ петнаест година.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па то баш и јесте... Ја вам потпуно верујем, али...
ето видите, свет каже, да Вам то и није служавка, већ да је ваша рођака.
СТАНА. Ју?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па онда... право да вам кажем... и вашем будућем зету
почео је свет да пуни уши, као да је то ваша рођака.
ТОМА. Ама каква рођака, ако ко Бога зна?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Боже мој, зашто ви то мени говорите? Знам ја, за Бога.
Али, видите, свет је свет.
ТОМА. Каја петнаест година верно н поштено служи у овој кући, па нико и
никад није рекао....
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, пре, али пре се ви нисте ни мешали са светом, па
није ни чудо, свет није водио рачуна о вама. Али сад је сасвим друга
ствар. Видите, такав је свет. А ви, најзад, не треба ни да водите о томе
рачуна. Ако је она вама верна и поштена, шта вас се тиче? Нека говори
свет шта хоће, а ваш ће зет ваљада бити толико паметан човек.
ТОМА. Ама, зар и њему почели да пуне главу?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, Бога ми, и... ко зна како ће он то примити?...
Знате, он је од добре породице, па извесно не би био рад, да свет на
њега пружа прст и да му говори, како има тетку или стрину служавку.
СТАНА. Па шта да радимо? Шта нам саветујете, драга госпођо?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Шта да вам саветујем? Ако хоћете да водите рачуна о
томе, шта свет говори, а ви бисте, Бога ми, боље учинили, да је још
данас отпустите. Кад дође вечерас будући зет, да проси Наду, да је и не
затекне у кући, да је већ отпуштена. А ако нећете да водите рачуна о
свету...
ТОМА. Господе Боже... Па докле ће нас то одвести? Ако свет почне да ми
намешта собе, да ми купује шешире, да ми натура учитеље музике, да ми
истерује служавке из службе!...
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Право да вам кажем, ја се чисто кајем и што сам вам
говорила.
СТАНА. А молим.... хвала вама.... Хвала вам на искрености.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ипак је било боље да вам нисам ништа ни говорила.
_(Устаје)_. Ох, Господе, колико сам се ја то задржала? Реч по реч, па
засела. _(Покушавају даје задрже)_. Не, не, хвала... морам већ ићи...
Праштам се, збогом. Сутра ћу вас већ обићи. Не могу проћи крај куће, а
да се не увратим, колико да вас видим.... само да вас видим.
СТАНА. Хвала вам велика!
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Збогом, г. Томо.
ТОМА _(испраћајући је)_. Збогом. Па изволте, молим вас.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(на вратима)_. Ижљубите ми Наду и Јелкицу, и дај вам,
Боже, да се вечерас ствар сврши као што треба, а немојте слушати свет.
Шта вас се тиче? Збогом.
СТАНА _(код врата)_. Збогом, госпођо.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА _(оде)_.
=XII=
=Стана, Тома.=
_(Враћајући се немо и не гледајући се од врата, докле су испратили г-ђу
Живановићку. Одлазе једно лево, а друго десно од суфлернице, не дижући
главе)_.
СТАНА _(прва диже главу)_. Томо.
ТОМА _(суморно)_. Шта је?
СТАНА. Чујеш ли ти ово?
ТОМА. Које?
СТАНА. Па то, што свет каже.
ТОМА. Чујем.
СТАНА. Па?
ТОМА _(ћути)_.
СТАНА. Па шта мислиш, Томо?
ТОМА. Па... то, ето то: послушаћемо свет, па то ти је.
СТАНА. Ју, за Бога, Томо!
ТОМА. А шта ћемо друго? Ако ти је Каја преча него срећа детиња, онда
нека седи Каја.
СТАНА. Јух, за Бога, где бисмо отпустили стару жену, жену честиту и
ваљану? Па како нас по штује! А и децу нам однеговала!
ТОМА. Све је тако, знам ја да је тако, али морамо, морамо послушати
свет. Истераћемо је, па ћемо је и прежалити.
СТАНА. За Бога, Томо?
ТОМА. О томе више нећу ни да говорим. Што мора бити, мора.
СТАНА. Ја јој то нећу казати.
ТОМА. Казаћу јој ја.
СТАНА. Ох, Боже, не знаш како ми је тешко. Ако јој кажеш, Томо, а ти
лепим. Реци јој да је то због среће детиње, због света. Ти знаш, колико
она воли децу, па ће јој бити лакше. Реци јој да то чинимо, само да
запушимо свету уста; иначе је под старост не бисмо дирали.
ТОМА _(полазећи лево)_. Па сад већ, како јој кажем, да јој кажем. Помоћи
јој не могу, па казао јој овако или онако. _(Оде лево)_.
=XIII=
=Стана, Нада.=
СТАНА _(сама, брижно седне на једну столицу и врти главом. Пауза)_.
НАДА _(дотрчи с лева)_. Мајко.
СТАНА. Шта је?
НАДА. Шта је оцу? Оде љутит у кујну, па прође крај мене, а није ме хтео
ни погледати.
СТАНА. Па мора се, синко, љутити; није ни њему лако.
НАДА. А што мора?
СТАНА. Па ето, морамо Кају да отпустимо из службе.
НАДА. Тетка-Кају?
СТАНА _(запуши јој шаком уста)_. Не зови је тетка-Кајом. Каква тетка-Каја?
Од куд је она теби тетка-Каја?
НАДА. Па, за Бога, тако сам од малена научила да је зовем.
СТАНА. Друго је то од малена, али сад је више не смеш тако звати.
НАДА. Па добро... Нећу је звати... Али зашто хоћете да је отпустите?
_(Плаче)_.
СТАНА. Тако; разумеш ли, мора тако да буде. И мене је жао. _(Плаче и
сама)_. Мислиш, мене није жао, али
=XIV=
=Јелкица, Нада, Стана,= за тим =учитељ музике= и =Тома.=
ЈЕЛКИЦА _(утрчи плачући)_. Је л' истина, мајко? Ено дада плаче у кујни,
отерао је отац из службе.
СТАНА. Истина је.
УЧИТЕЉ _(с виолином у руци)_. Молим лепо, хоћемо ли наставити? I
ЈЕЛКИЦА. Чекајте, молим вас?
ТОМА _(спази их све три да плачу)_. Шта је ово опет?
УЧИТЕЉ _(не осврћући се на ситуацију, одлази напред свира сâм за свој
рачун неку скалу)_.
ТОМА _(погледа презриво учитеља, па му приђе и тапше га по рамену)_.
УЧИТЕЉ. Молим...
ТОМА. Слушајте ви. Ви не мислите ваљада да ће ове женске плакати уз
пратњу музике?
УЧИТЕЉ _(извињава се)_. Пардон, молим....
ТОМА _(погледа га презриво, па се врати женски)_ А ви, овај... немојте
плакати, јер... јер... и мени хоће срце да препукне. _(Потресен)_.
=XV=
=Каја, пређашњи.=
КАЈА _(носи собом један завежљај н мачку. Чим уђе собу, бризне у плач)_.
УЧИТЕЉ _(осећајући да га нико не гледа, објашњава нешто сам себи на
виолини)_.
СВИ _(чим угледају Кају, бризну у гласан плач не изузимајући ни самог
Тому, који би хтео то да сакрије)_.
КАЈА _(не говорећи ни речи, прилази најпре Томи, љуби га у руку, за тим
иде редом женскињу и грли их, најзад загрли и учитеља музике. Плачући
одлази и стаје врата)_. Бог нека вас благослови и нека сте срећни. _(Оде)_
ЈЕЛКИЦА _(одјури у собу плачући)_.
УЧИТЕЉ _(одјури за њом)_. Молим!
НАДА _(оде на задња врата и гледа за Кајом плачући)_. _(После извесне
паузе тргне се и утрчи)_. Мајко, иде госпођа Томићка.
СТАНА _(прибере се)_. Госпођа Томићка?
НАДА. Јесте, иде овамо.
СТАНА. Хајде ти одмах у собу, па немој излазити овамо, немој нас
прекидати у разговору.
ТОМА _(и сâм се прибрао)_. Да, само ако те зовемо, ти дођи.
НАДА. Добро _(оде)_.
=XVI=
=Стана, Тома= за тим =Томићка.=
ТОМА. Немој, Стано, да изгледаш пред женом као да си плакала.
СТАНА. Прибери се и ти, Томо.
ТОМА. Да ли нам доноси добар глас?
СТАНА. Па... даће Бог.
Г-ђа ТОМИЋКА _(улази)_. Добар дан желим. Ију, слатка моја. _(Љуби Стану)_.
Поломила сам ноге трчећи, Добар дан, г. Томо.
ТОМА. Добар дан желим.
СТАНА. Изгледате ми весели, мора да је добро.
Г-ђа ТОМИЋКА. Нећу ништа да вам кажем, нећу... Хоћу да вас мучим.
СТАНА. Али, за Бога?
Г-ђа ТОМИЋКА _(рашири руке)_. Ходите _(Стани)_. Ходите, загрлите ме.
СТАНА _(загрли је)_.
Г-ђа ТОМИЋКА _(Томи)_. Ходите, ходите, и ви ме загрлите.
ТОМА _(за се)_. Ко зна, ваљада је и то свет казао, Да тако мора бити.
_(Загрли је)_.
Г-ђа ТОМИЋКА. А сад... Сад нећу ништа да вам кажем.
ТОМА. Ето ти сад.
СТАНА. Кажите нам бар, је ли добро?
Г-ђа ТОМИЋКА. Та како не би било добро, слатка моја? _(Грли је)_. Та зар
оно што Томићка предузме да не буде добро?
СТАНА. Е, хвала вам, госпођо, Богу, па вама.
ТОМА. Ми ћемо се већ одужити.
СТАНА. Али говорите већ један пут, шта је.
Г-ђа ТОМИЋКА. Казаћу вам све по реду, само молим да седнемо. О, господе
Боже, збунили сте се, па ме и не нудите да седнем.
СТАНА. О, извините.
ТОМА. Седите, молим вас.
Г-ђа ТОМИЋКА. Та већ и морам сести. _(Седне)_. Дакле, слатки моји, одем ја
тамо. Да, у мало не заборавих. Кад сам пошла одавде, сретнем успут
господина Симу. Пита ме он: куда ћу? И ја му, разуме се, не казујем
ништа. Оно, истина, он је пријатељ ваше куће, и те какав пријатељ, али
шта знам, можда му нисте ни ви казали, можда му нисте хтели поверити
ствар...