делила, са Радхом, која је с њоме заједно приносила мирисне жртве
и молила у подножју највишега бога да им ратника увенчана победом
и здравога врати што скорије.
— Чувајте ми га богови! — шапутала је Дамајанта у скромној
молитви. — Вратите ми га натраг, а ако је потребно да једнога од
нас узмете, то узмите мене; само њега оставите!
— Зашто не мене? — Запита Радха. — Ја му иначе дугујем
животом, а моје му смрт не би ипак причинила толико бола, колико
би душа моја била сретна и задовољна што је спасиоцу своме
учинила толико радости да се од своје невесте до гроба не
раздваја.
И обе девојке загрлише се као рођене сестре у подножју великога
Индре. Срца њихова сјединила су се као и ружични венци њихови,
којим раније окитише чело младога принца. А тога часа, баш, млади
Пањати је, тамо на бојишту, делио и примао ударце у славу своје
веренице и победу великог Гаутаме.
Али после неколико дана, почеше гласиици бивати све ређи и ређи,
и најпосле престадоше долазити. Родитељи оба вереника забринуше
се а Дамајанта тужна и плачна по целе ноћи није ока сводила
слутећи оно што је најгоре. Радха је није остављала ни часа саму
и тешила је колико је умела. Али такво тешење само је још више
изазивало сузе у очима обеју девојчица.
Читав месец дана Дамајанта је, дан-ноћ, изгледала гласника,
уздисала и венула као она прозрачна ружа. Али, када преко
Кумбакона стадоше прелетати, од оне стране, јата гавранова
окрвљављених ногу и кљунова, у граду настаде туга и плач, јер се
поче говорити, да је ово знамење погибије што је богови, преко
јата гавранова, објавише народу.
Дамајанти се окрете свест кад угледа предсказање, паде у постељу
и тако оста у њој пун месец дана. Није имала никаквих болова, али
зато дубока туга испијала је њезину снагу, венула је као цветак
без капи росе на жези сунчевој, а када би заспала на уснама јој
је лебдило име његово; а по који пут би Радха нагнута над њезином
постељом чула како шапуће некоме:
— И у гробу твоја! —
И још један месец дана туге и страховања прође у тешком
очекивању. Многе веренице покриле су се велом жалости за својим
вереницима, многа мајка нарицала је за својим сином, кад једнога
дана допаде гласник и донесе вест да је велики Гаутама сатро до
последњега непријатеље своје земље, и да је младога Пањати
Сахиба, који му је извојевао славну победу, прогласио својим
посинком и обасуо га свима почастима што се на земљи могу
постићи.
Дамајанта је, жмурећи од силног задовољства и среће, ловила сваку
похвалну реч о њезином веренику. А када је Радха још обрадова
гласом, да њезин вереник са својим коњаницима жури у Кумбаконан
њојзи, и да ће га сутра већ моћи загрлити, њој се скотрља из
очију једна суза. Она је руком обриса и осмехујући се на своју
другарицу прошапута слабим гласом. —
— Само да није одбацио моју ружу; пола душе ми је у њој!
Сутра дан цео град је изашао на поље да с цвећем о поздравом
дочека принца победника. И Дамајанта не хтеде остати у кући, већ
нареди да је метну у техтериван, који на своја рамена понеше осам
слугу, те тако, под свиленим балдахином што је штићаше од сувишне
сунчеве светлости, изађе у сусрет своме младожењи.
Ставила је на недра тек узабрану, свежу ружицу, а у руци је
држала перо соколово, поткићено крупним драгим камењем, којим ће
украсити свога победиоца. Малаксала од слабости прибрала је у
себи сву снагу да изгледа што је могуће свежијом, а радост што
блисташе по небу њезиних очију и онај полудетињски осмех што се
са мајушних усана разливао по целоме лицу њезином чинили су ипак
своје. И тако слаба и немоћна била је лепша од сваке лепотице око
себе.
Наскоро затим, из блиске долине затрешташе трубе и тимпани.
Поворка сјајних коњаника од чијих се медних штитова одбијаше
сунце и, огледајући се у њима, расипаше се у милијон блиставих
искрица на све стране, ближила се друмом маси народа, која их
одушевљено очекиваше.
Пред поворком је јахао млади принц у сребрном панцеру и са
перјаницом над челом, која трептијаше у искричавим зрацима
драгога камења.
Дамајанта позва две робињице те јој помогоше да се у техтеривану
полуседећи намести и, надстрешивши шаку над челом, те да је
блистање штитова не засени, посматрајући сјајну коњицу, заустави
поглед на своме веренику.
— Погледај, Радха, како је диван у својој лепоти!
— Као оличено божанство, које је тебе ради сишло на земљу! —
одговори Радха весело, машући велом на долазеће.
Дамајанта сетно уздахну, али када им се победиоци приближише и
када је Пањати, који жудним очима тражаше своју вереницу, угледа,
њено се лице разли у осмејах она му пружи обе руке, докле
узбуђени витез притера хата техтеривану.
Људи, жене и деца, кличући, поврвеше и измешаше се са војницима
поздрављајући их и китећи цвећем.
Стари раџа, који је са својом свитом изашао у сусрет ратницима,
чекао је пред домом Дамајантина оца сина победника и његове
војнике.
Цео дан веселио се народ са војницима, докле је млади Пањати
седео крај своје веренице, која га жељна гледаше докле јој он
причаше о страховитим борбама и окршајима са непријатељем.
— Божанство моје! — шапутала му је Дамајанта прислонивши лице
на његове груди и гледајући га блаженим очима. — Зар све то може
још више повећати моју љубав кад је она и пре тога била
непрегледна и без дна као бескрајна пучина индијскога мора?
Велики си као стубови небесни који подржавају небесно
пространство да се не сруши на земљу; бујан си као слапови вода
што се с хималајских хрбата обрушују и шумно падају у жедну
долину да је запоје и обилато оплоде; велики Гаутама те је
прогласио својим посинком, слава те је уресила свима частима, а
твоја Дамајанта, чиме би она сиротица могла да те награди када ми
је чежња за тобом живот испила?
— Држаћу те целога века тако припијену на мојим грудима; —
топлином крви моје загрејаћу те, љубављу срца мога повратићу ти
свежину твога пролећа; јер ти си моја нада, мој сан, који сањам и
без кога би ми живот био проклетство и мучење.
А Дамајанта је слушала његове речи као песму, као шумор
пробуђеног дрвећа под зраком свитања, и, сва блажена, гледала је
жељним очима у лице свога вереника. Шта је све млади Пањати
осећао и како му се срце цепало од бола и туге посматрајући своју
вереницу, која му дође налик на ону увелу ружу. Али он је чинио
све тако да она и не осети његову тугу и бригу, миловао је и
говорио јој о скорашњој свадби чим од малаксалости оздрави.
Спуштајући јој главу на узглавље она се мало замисли, па онда га
живо запита:
— А с мојом ружом шта је? Да је ниси одбацио?
— Никада! — одговори он — твоја ружа још је у мојим недрима,
она ми је била амајлија, она ми је мирисала и докле сам се борио
ја сам само тебе имао пред очима.
— Дај ми је! — рече Дамајанта.
Пањати извади ружу из својих недара. Била је већ увела, али мирис
њезин био је још са угашених листића.
Дамајанта принесе увелак устима и затим га помириса.
— Осећам ти душу! — шану она — како јој је свеж мирис! Пола
моје душе и пола твоје сада је у њој, оне су се тако спојиле
једна с другом, да их нико више не може разјединити.
— Ни сада ни после смрти! — узвикну Пањати.
— Са њоме ћеш ме сахранити; половина душе твоје почиваће самном
докле ми тамо цео не дођеш.
Младоме принцу запишта срце, ударише сузе на очи, он загрли своју
вереницу и стаде изливати на њезиним недрима сав притајани бол
растанка који их очекиваше.
— Не тужи! — шапуташе му она — Ја сам ипак сретна, јер сам те
дочекала, видела те у слави твојој и осетила љубав твоју. Рекла
сам ти да ћу бити твоја до гроба и у гробу. Чекаћу те тамо.
Пањати је, плачући као дете, затискивао прстима слух свој да је
не чује, али она га је руком привукла себи и очима даде му
познати да има још нешто да му каже.
Плачући он је слушао.
— Сећаш ли се, како сам била тужна онога дана, када си спасо
Радху од крволочне звери? Плакала сам што ја нисам била тада она
да мене у својим наручјама донесеш кући.
Тужила сам што си ма и за часак припадао другој. Ето, видиш, сад,
како су то богови удесили све. Спасао си је од смрти, и живот што
га она сада има, твој је. Ти ћеш остати и за гробом мој, али ћеш
се оженити њоме.
— Никада, никада! зајеца Пањати. — Умреш ли ти, умрећу и ја!
Отићи ћу у пустињу и даћу се зверовима да ме растргну.
— Не, не! — одговори она — Умирућа то жели; а последња воља
треба да се у свому испуни? Ја желим то!
Пањати је избезумљених очију гледао у своју невесту и већ готово
није разабирао о чему му све то говори.
— И још нешто желим да ми учиниш? — додаде она раслабљеним
гласом.
Пањати је само гледаше скамењених очију.
— Кад поведеш Радху на венчање — продужи она — и прођете мимо
гробља за нагодом, узми са њених недара једну свадбену ружу и
положи је на мој гроб. Сама та ружа биће залога да ме ниси
заборавио, да ме још волиш.
Пањати није могао одговорити ништа; он се гушио у сузама,
притиснувши лице на груди несретне веренице. — Стари Раџпутани и
Дамајантин отац Наман, скривајући дубоке болове пред својом
децом, с муком су га раздвојили од недара веренице која се лагано
гасила.
Дубоко у ноћ душа напусти тело лепотице, која сада непомично
почиваше у својој постељи са руком на грудима, којом је на
издисају притисла онај увели цветић из Пањатиних недара.
Од тога дана млади принц омрзе свој живот; његово прослављено име
поста му мрско и несносно. Повукао се у своје одаје и није се
јављао друговима, јер га њихова весела реч толико исто вређаше
колико му тешко беше да подноси сажаљиве погледе других који га
жалише.
— Човек, који је окусио горчину живота не сме веровати у срећу
на земљи ако не жели да му се страдање удвостручи! — рече
једаред своме староме оцу, који чињаше све да га утеши и да га у
живот врати. И тако одби све узалудне покушаје.
Мало по мало, већ се навршила година дана од смрти Дамајанте. Бол
за изгубљеном почео је временом тупити и замењивати се у души
уцвељеног сетном успоменом која за навек остаје као што кроз цели
век остаје неизгладиво ожиљак од ране на залечену телу. Али
Пањати не беше од тих чија љубав лута као пламен луталица у
дубокој ноћи по зачараним развалинама старих градића. Ако се бол
срца и сталожио у њему толико да пламен, што душу разбија а срце
сажиже, није више онако сурово саламао снагу и сагоревао сокове
младога живота, он је под пепелом тешких и милих успомена као
крупна жеравица чувао свој сажижући бол и топлином својом
загревао пепелиште што га је дубоко у души носио. —
Његов несуђени таст у кога не беше више деце, покорио се жељи
своје покојне кћери, која је то од њега на издисају захтевала;
потражио је утехе у томе што је усвојио за кћер, Радху, најмилију
другарицу Дамајантину, коју ова, после оне борбе са тигром, не
одвајаше од себе као сестру рођену.
Неколико недеља после навршене године од смрти Дамајантине, стари
Намаи дође у посету оцу Пањатином.
После обеда оба родитеља призваше младога принца себи.
— Сине! — рече Намаи Сахибу. — Ти си млад, пред тобом је живот
и сва блага његова. Не можеш се ти до века везати за гроб љубљени
а да ти се богови за то не освете, и да душе твог старог оца и
моја, којима се приближује час растајања са оронулим телом, не
оду у наручја великога Индре уцвељене непослушношћу свога детета.
У мене је кћи, Радха, Дамајанта — Радха, која ми је толико
прионула за душу да је не разликујем од покојнице. Па када је
мени испунила срце родитељском љубављу, зашто не би испунила и
твоје љубављу Дамајанте. Та она и по праву теби припада јер ти
животом дугује!
— Оче! — одговори Пањати. — Како да се женим када су богови
тако немилостиви; и зар бих смео да заборавим и погазим заклетву
што је дадох Дамајанти да ћу бити само њен и до гроба и у гробу?
— Не заборави, сине, да ти ја испоручујем последњу вољу наше
покојнице! Ако је твоја љубав од истине одана бесмртној души
ожаљене, ти нећеш погазити њезину последњу вољу, нећеш узнемирити
блаженство у коме она сада почива!
— Али оче! — брањаше се Пањати очајно — Радхи сам спасао живот
излажући свој канџама крвожедног тигра; Радху волем, јер је
Дамајанта привила њу срцу своме и волела као рођену сестру; Радха
заслужује неподељену љубав срца, а како ћу јој то дати када је
свака моја помисао прикована за успомену Дамајантину и за
клетвену реч да ћу и за гробом бити само њен?
— Није ли те она, на последњем часу, разрешила клетве, сине мој,
када ти исказа жељу да се по смрти њезиној ожениш Радхом? — Али,
буди воља твоја! Ја испуних само жељу покојнице, како је она то
наложила, да о годишњици њезине смрти теби поменем. Учиних своје
и сада ћу се вратити дома да извршим годишњу жртву боговима над
гробом њезиним и да томе праху кажем како је вереник одбио да
изврши последњу вољу оној, која је свенула од чежње за њим!
— Не одлази, оче! — узвикну Пањати кад угледа седога кшатрија
како се, ради опроштаја, загрли са старим Раџпутаном — Богови
нека се не гневе ако сам чиме узнемирно блажено спокојство душе
Дамајантине! Буди воља њезина; ја ћу искупити свој грех опирања,
потрудићу се, да љубављу Дамајантином обујмим срце лепе Радхе.
Оба родитеља загрлише радосно младића и углавише да се свадба о
младом месецу изврши.
Радха је заблистала срећом када јој поочим објави да је верена.
Загрлила је старца и дуго плакала од сувишне радости, јер још од
онога дана, када је Пањати спасао, а Дамајанта, у првој љубомори
срца зажалила што она не беше у место Радхе, те да њу спасе и у
својим наручјама понесе, — Радха је у потаји чезнула за лепим
принцем и горко жалила што је баш Дамајанта, коју је сестрински
волела, та око које је Пањати својом љубављу прионуо.
И жалила је и радовала се, у исто време, што су богови одазвали
себи њезину сестрицу те тако сад не беше сметње њезиној срећи.
А Пањати, покоривши се последњој вољи своје веренице, редовно је
долазио Радхи, па мало по мало толико свикнуо на њу, да је више
ни по чему није разликовао од своје Дамајанте. Њезин сребрни
глас, њезини ведри осмеси и детињска преданост када би је у врту
притиснуо грудима, све је то у пуном осећању оживљавало ону
топлину што је у њему изазиваше некада Дамајанта.
Свадба је, по својој лепоти, била достојна раџина сина и поћерке
старога кшатрија. У очи венчања бајадере су пред невестом и
њезиним другарицама, које су плеле курјуке и опремале Радху за
сутрашњи дан, изводиле живе игре што их нарочито за овај дан
припремаше. Свати на богато искићеним коњима пратили су сутра дан
с песмом невестин техтериван окићен разнобојним цвећем у коме је,
као бели лабуд на плавоме таласу језера, седела невестица под
балдахином у самим ружама. Тик техтеривана јахаше младожења
светлих очију и лица озарена нежном љубављу према својој невести.
Поворке лепих другарица у шареним оделима и свеже као ливадско
цвеће, опколиле су младенце и, праћене свуцима хобоја, тимпана,
флаута и жица, певале су сребрним гласовима веселе сватовске
песмице. Све се то разлегало као звонко цвркутање тичица у
пробуђеној гори, докле се јутарња свежина, замрежена свилицом што
пловљаше по озареном ваздуху, надметала са блеском и шаренилом
веселих сватова. Из велике пагоде, која трептијаше као у звездама
од разнобројних кандилаца испаравали су заношљиви мирисе нарда и
другог миришљавог корења.
Кад сватови стигоше на домак храму у чијој се близини беласкаху
мраморне белеге на гробовима покојних, Радха се наже из
техтеривана своме желину и опомену га на обећање што га је дао
Дамајанти на последњем часу њезииом.
— Јесте! — одговори јој Пањати. — Нисам заборавио и наредио
сам да свати застану пред пагодом и очекну часак два докле се са
њезина гроба не вратим. Сада смо већ ту; изабери из твога венчића
једну ружицу да је на њезин гроб положим.
— Ево ти најлепше! — одговору му Радха. — Пољубићу је на место
Дамајанте; ружица ће јој зацело предати пољубац њене сретне
сестрице.
Пањати узе цвет, сјаха с коња и журним ходом зађе за пагоду гробу
Дамајантиним.
Пред гробом је као звезда треперио жижак у кандицету. Али када се
младожења приближи гробници он изненађено застаде.
Гробница је била раскопана.
А што га још више забуни беше то, кад из разривенога гроба зачу
меки и звучни глас Дамајанте:
— Сиђи и својом руком стави ми на груди свадбену ружицу. Сиђи
само за један тренутак, па се онда врати твојој земаљској
невести.
Овај среброзвучни глас као да долазаше из необичне даљине, а беше
потпуно онакав као у Дамајанте. Очаран топлим усрђем што се од
тога звука разливало Пањати, не размишљајући дуже, приступи
гробу.
— Само за један тренутак, не више! — чу још једаред онај глас.
Пањати сађе у гробницу и подигнувши поклопац мртвачке скриње
угледа своју Дамајанту. — Не само да се за ову годину дана, од
када је од земљом, није ни мало изменила, већ на против, њезино
лице са насмешеним усницама, беше озарено благом свежином као
израз у колевци уснула детета.
Он се наже над њом, у мисли му севнуше све успомене од прве руже
на језеру "Суза Радости" до оне увеле што је у својим недрима
донесе натраг њојзи, и две крупне сузе скрунише се од његових
очију и кануше ка њезино лице.
Положи свадбену ружицу на недра њезина, притиште последњи пољубац
на хладно чело покојнице и одмах затим изађе из гробнице која се
сама од себе засу. —
Занесен као на сну од овог виђења њему се учини као да је за
један тренутак живео Вечношћу. Он пожури, зађе за пагоду на
чистину где је оставио сватове, али их не угледа тамо.
— Мора да су ушли у пагоду — помисли и пожури унутра. Али у
пагоди не нађе никога, и што му паде у очи, у храму не беше
припаљено ни једно кандило, нити унутрашњост светилишта урешена
цветним украсима како то до мало час беше.
— Шта је ово? Шта се то могло догодити за овако кратко време:
сватови ваљда нису ишчезли као лажљиви призрак пред очима? И он
дозивајући на све стране, стаде лутати то тамо, то овамо, не би
ли како год угледао своје сватове.
Но од тога ни трага ни гласа.
— Да ли сам ја све ово сањао, или још и сада сањам? — помисли
он и онако забуњен упути се дому свога таста. Али куће покрај
којих пролазаше изгледаху му сада сасвим другојачије него ли што
беху пре једног часа када је са сватовима туда прошао, а лица што
их успут среташе беху му толико непозната, да се не усуђиваше да
их устави и запита.
Најзад заустави једног проседог брамина који иђаше пут храму.
— Опрости, стари, што те задржавам, али ти ћеш ми, можда, моћи
рећи, виде ли гдегод путем сватове Пањатијеве?
— Каквога Пањати? запита брамин зауставивши се мало —
— Пањати Сахиба, сина раџе Раџпутани.
— Нисам видео, као што и не знам за тога Пањати. — одговори
брамин гледајући сумњивим погледима у питача, и пође даље.
Пањати протрља чело и зачуђен оваким одговором стаде разгледати
лево и десно.
Био је на чисто с тиме, да је све ово неки сан и, очекујући да се
пробуди, он скрете из једне уличице путањом што вођаше једном
шумарку.
Није прошао ни неколико корачаји, кад му пред очи искрсну његова
невеста.
— Радха, о, Радха! — викну за њом.
Радха се осврте за гласом, заустави се и показа му своје лице
онако исто свеже и насмејано као што беше када му пружи ружицу из
венца да је на Дамајантин гроб положи.
— Радха, невесто моја! — узвикну он држећи је за руке. — А где
се расуше наши сватови? —
— Који сватови? — запита девојче престрављено и покушаваше да
ослободи руке које он тако крепко држаше. —
— Па твоји и моји, Радха! — рече он и привуче је својим
недрима.
— Пусти ме, пусти ме! — узвикну девојче и стаде дозивати у
помоћ. Неколицина њих који се нађоше у близини долетеше да их
раставе.
— Ко си ти човече што нападаш на девојке? — подвикну један из
гомиле.
— Ама, људи, — одговори Пањати посматрајући око себе све
непозната лица — Није ли ово мали Кумбаконан? —
— Тако је! — одговори један човек из гомиле.
— А то девојче, зар не беше Радха?
— Радха! — потврди онај — Али ко си ти што тако дрско ухвати
њу?
— Зар ме не знате? а малочас ми је светина клицала када сам са
својом невестом и сватовима ишао храму! Ја сам принц Пањати
Сахиб, а Радха, поћерка старога кшатрија Намаји, моја је невеста.
Људи се згледаше међусобом, а онај питач проговори.
— Пријатељу, ако ти ниси какав препредени зликовац кога
ухватисмо на делу, па сада покушаваш да се извучеш испод руке
Правдине, онда мора бити да су богови твоју свест помутили. У
малом Кумбаконану нико не зна о старом кшатрији Нимаи, а још мање
о некаквом принцу Пањати и његовој вереници.
Пањати, који никако не мога да се разабере од оне забуне, ухвати
се обема рукама за главу и стаде је притискивати те да се увери
да ли постоји он и то што сада пред собом види и чује.
Један стари брамин, који пролазаше туда, заста да чује о чему се
то говори; а када му људи испричаше, он приђе Пањати.
— Збиља, да ти све то не причаше овде о храброме и несретноме
принцу, који голим рукама удави крвожеднога тигра па се на дан
свадбе изгуби негде?
— Ја сам тај и нисам изгубљен! Забавио сам се у гробници
Дамајантиној само за један тренутак, не више него колико да
спустим свадбену ружу на њезине груди. —
— Тешко да ћеш бити то ти! — одговори брамин посматрајући га
озбиљно. То је стара прича, која говори како је давно, давно, био
тај славни принц још у оно време када је помогао махараџи великом
Гаутами да враге победи. Када је то себе било! Јест, јест, оно
девојче што си га ти задржао зове се Радха, она је пра-праунука
принчеве невесте и можда личи на своју прамајку Радху, која се
онога дана вратила у дворове свога поочима па се после годину
дана чекања, преудала за једног младог кшатрија. Ти велиш да си
ти тај добри и несретни принц и да си се само један тренутак
задржао у гробници Дамајанте. Ако је тако, онда знај, да тај
тренутак не беше ништа краћи од деведесет година! Деведесет је
година прошло од тога доба и ја, поред све своје старости не бих
могао рећи, да је принц Пањати жив дочекао овај данашњи дан, јер,
како прича о њему каже, принцу је онда могло бити двадесет и три
године.
— Али, брамине! — узвикну Пањати — погледај ме па се и сам
можеш уверити да ли ми је толико година.
Брамин му не одговори ништа, већ га узе за руку и приведе једном
кладенцу што се на неколико корака од њих налазио.
Пањати се загледа у огледало мирне воде и када свој лик угледа
препануто одскочи отуда.
Место младога и свежега лица он угледа престарелу главу чије лице
беше као пергаменат бледо и свело и избраздано борама дубоке
старости. Некадање светле и као ведри дан јасне очи, трнуле су
сада у затону гасеће се светлости. То више не беше онај снажни и
смели младић чијој се лепоти дивише, сматрајући га као оличење
самога Ишвари, већ права развалина коју време заборавом засипа.
— Авај! — уздахну он и покри лице шакама.
— Богови нека те штите! рече брамин — Ако си ти у истини онај
принц за кога се издајеш, онда је велики Индра на теби показао да
је цео живот људски само један незапажени тренутак што га човек
на земљи просања! —
Брамин се удаљи, а тако исто и она гомила разиђе се мало по мало
да по граду разнесу вест о причању чуднога странца.
Пањати остаде сам.
Седео је код извора све докле се не смрче, а онда обломи једну
грану, одеља просјачки штап и незапажено изађе из града.
— Да! — уздахну он нашавши се ван градских бедема. Човек рачуна
с временом, простором и мисли о дужини живота. А где је време,
где је простор, где дужина? — Дамајанта, ти си имала право када
си казала "само за један тренутак". Јер шта су деведесет година,
шта је дужина целога века пред Вечношћу у којој се ја само за
један часак нађох!
И опирући се о просјачку палицу, он тек тада осети како је све
што преживљујемо само једна пука обмана, сан душе, заплетене у
своју властиту лаж из које би да се испетља.
— Благо ономе ко буде разумео! — узвикну он уздигнувши руке и
очи небу — благо томе ко савлађује чежње пути своје да би
створио што јачу област духу своме!
Неколико дана за тим, на овоме месту где се сада налази гробница,
гуру — Пањати Сахиба, затече старешина манастира старца путника
где седи на голој ледини. Он га понуди да уђе у ћелију, али
старац одби иштући од старешине само толико, да га остави овде до
његове смрти.
После неколико времена око старца се слеже више ученика којима
гуру — Пањати просветљаваше ум и дух, учећи, да је цео живот
само обмана, сан што га Атман — за један кратки тренутак сања.
И сваке вечери, до смрти своје, он је завршавао свој дан једном
истом молитвом.
Када је светлост залазећег сунца последњим зрацима загрила круне
хималајских гора, гасећи животворне луче у дубоким тамнинама
наступајуће ноћи, гуру Пањати је изговарао ове речи:
— Душо моја! Заплетена у мреже обмане сна који сањаш не
прелашћуј се његовом насладом ни вапи од бола кад она ишчезне!
Јер, све је то обмана, све варљиви сан што те заводи далеко од
истине, која јесте, у лаж, која је само празни призрак онога што
јесте! Истина је само у теби, и ти си само истина, а све око тебе
— тренутна лаж!