СЕКУНД ВЕЧНОСТИ
ИСТОЧЊАЧКИ РОМАН
од
ДРАГУТИНА Ј. ИЛИЈЋА
1921
ИЗДАЊЕ КЊИЖАРНИЦЕ
ЗДРАВКА СПАСОЈЕВИЋА
БЕОГРАД
Стасити гуру[*] — Рамасвами, омотан у бели мусулински плашт и
под белом као снег чалмом, што се обавијаше око чела
просветљенога, изгледао је на тајанственој месечини још
протегљастији и прозиран, те се чинило као да његова фигура и не
стоји на земљи већ у прозрачној ноћи лебди. Избријано, чисто и
смагло лице његово, са очима дубоко тамним, у којима се огледала
оштра проницавост пророчанских зеница и детињска самовера,
изазиваше мистички утисак на човека не од овога света. Нарочито
његова неменљива физиономија, што одаваше расположење дубоког
спокојства према свему што се у видљиву свету догађа.
[*: "Гуру" — просветљени. Највиши степен титуле којим се
одликује индуски мудрац.]
Он је стајао на широкој, песком утапканој стази, између
разгранатих дрвореда, што вођаше кроз пространу, лепо уређену
башту манастира Неврити-Марло [Пут Повратку] и дубоко замишљен
посматрао широко месечево коло што се искрадало иза Хималајског
Хрбата и, провирујући кроз честаре кедрове горе, дотицало својим
аветастим зрацима манастир и позлаћене рогове вола на коме јахаше
барељефна фигура бога Сиве и жене му, Сакти, која сеђаше за њим.
Занет мислима није осетио када му се приближих. Неколико
тренутака стајао сам до њега, а његове дубоке очи, упијајући у
себе месечеву светлост, гледаху у врх горе чији грмови уздигнутих
дебелих грана приличаху џиновима који својим снажним рукама
дохватаху облаке небесне.
Не хтедох ометати просветљеноме, и дух, што је у овоме часу
пловио високо изнад земаљских сфера, прекидати и враћати у његову
видљиву одећу. Стојао сам мирно и посматрао оне мраморне,
спокојне и складне црте на препланулу лицу великог мудраца.
У једном тренутку његове се зенице озарише сјајем детињског
задовољства, а из груди му се отрже дубоки уздах као човека пред
буђењем од сновиђења.
— Сандошан, сандошан, еп — потам! (радост свагда радост!) —
изусти он полугласно изреку мудраца записану у прастарим
Упанишадама.
— Која се на земљи не постиже! — добацих ја овлашно, уклањајући
у страну нежно стабленце лотосова цвета да га не бих згазио.
— Постићи ћеш ако успеш да познаш себе оделито од свога тела!
Савра сахти (апсолутно сазнање стварне суштине) у нами је;
потруди се да од свога вечнога бића оделиш видљиву обману у коју
се душа, доласком на свет, уплела и ти ћеш постићи.
— Тело смета!
— Госте мој! — одговори гуру Рамасвами благо — Бхола бхуми[*]
где си ти рођен, не схвата, праву истину; јер све чему она тежи и
око чега троши свој ум, то је, како ће што више угодити телу
своме, — докле се у гнана бхуми[**] заборавља на тело своје да
би се што више усавршио дух свој!
[*: Бхола бхуми = земља физичког и материјалног усавршавања. Тако
Индуси називају Европу са њезином културом.
**: Гнана бхумис — Индија, Земља усавршавања душе.]
Тако смо, ногу пред ногу, ишли стазом алеје. Опојна свежина ноћи
беше пресићена мирисом лотосова цвећа што је по странама стазе
издашно цватило, а са којим се мешао оштри мирис биберова дрвета.
Ишли смо ћутке, уронули у своје мисли што их изазвасмо
разговором, док се не нађосмо под пространом фасадом манастирске
веранде што се ослањаше о дебеле стубове ишаране разнобојним
фрескама и позлаћеним рељефима хаждаја, мистичкога биља и цвећа,
која напомињаху на полуживотна бића. Средњи стуб имао је главну
фреско-фигуру, жену, широких бедара, снажно развијена струка и
склопљених руку на груди којима хоће да покрије девет дојака из
којих избијаше девет млазева као кристал бистре воде што падаше у
пространи басен по коме је пловило мноштво златних и сребрнастих
рибица.
Заустависмо се овде и седосмо под смоковницом према прастаром
дубу под којим се налазила гробница Пањати-Сахиба, чије се име у
овоме манастиру са дубоким поштовањем помиње.
— Ето, љуска његове душе укопана је ту, ко зна од када! Није
згорега, госте мој, да пре него што одеш одавде твојој далекој
домовини, сазнаш што више о судбини гуру — Пањати - - Сахиба,
који је на своме земаљском бићу осетио како је сав овај видљиви
живот што га до наше смрти сањамо, само једна обмана у коју се
душа наша заплела; како и деведесет година живота нису ни мало
дужи од тренутнога проблеска оне бубе- светлице што нам, мало
час, сену и ишчезну испред очију. — Даћу ти из скривнице записе
што исписа својом руком његов добри ученик, — јог Рамананда у
којима је описана чудновата повест великог учитеља. —
— Све је обмана, све је обмана једнога сна што га душа сања!
Истине нема ту. Њу ћеш постићи само онда када успеш да нађеш себе
оделито од свога тела! — заврши Рамасвами. —
Сутра дан, донесе мој уважени домаћин и учитељ трубу пергамента,
у коме беше изложена повест великог учитеља. Пред самом причом о
Пањати Сахибу налазило се неколико његових изрека којима је
велики мудрац хтео да објасни суштину живота што га људска душа
на земљи проживи. — Ово су те изреке:
"Човече! Ти си визија Брамина сна, који сањаш себе као стварност!
"Јесам! — вели визија — Ниси! — одговара ишчезнуће твоје.
Јер оно што _јесте_ то ниси ти _који си_ у обмани чула; то није у
теби ни од тебе, већ ван тебе. Ти си појава, призрак нечега што
_јесте_; али то што јесте не може бити твоја појава, као што ни
сенка човека није човек ни од Човека. Јер, чим се светлост утули
и човек, који после тога остаје, не може је ни од себе ни из
_себе_ одсенчити никако!
И гуру-Пањати Сахиб рече још: "Где је област свему што _јесте_?
"Нема је!
"Где је област Вечности?
"Нема је!
"Јуче и сутра само је сан визије коју онај што јесте, сања.
"Душо моја! не рачунај са Временом и Простором, да не постанеш
мучеником Обмане која те заплеће и одвлачи од праве Истине, која
јеси и у којој си била пре појаве.
"Јер нема ни Јуче ни Сутра. Има само једно Сада, које је без
зачетка и свршетка; једно све опште сазнање суштине, знања,
блаженства, сједињенога у Брами, што ће рећи: _Сат, шит ананда
Брама!_"
И оно, што рече о Времену, познаде просветљени на себи; а ово што
исписа рука недораслога му ученика Рамананда, сведочанство је
човека, који је из посвећених уста слушао онога дана када је
учитељ посадио шибљику на месту где ће починути када се вечна
птичица ослободи замке у коју се уплела. —
* * *
Ко само није живио у Индији, тај не зна колико оно небеско око
жеже земљу о сушним данима. Врућина је толико несносна да од ње
све живо строми. Чак и гладна тигрица толико се олењи да по цели
дан не миче из сенке свога честара, него издужених ногу лежи и
закрвављених очију дремљиво жмири у јару врела ваздуха што према
њојзи игрука.
Али у великом Кумбакону, поплављеном баштама палмовог зеленила и
банана, и опседнутог брдима, пуним разнолике горе и запенушених
слапова, жарко небеско око блажије посматра кровове и масивне
стубове позлаћених пагода и надстрешнице многобројних кућа,
покривених бамбусовом трском. Овлажено свежином горских приточица
и праћено благим ветрићима што од многобројних слапова лепршају
као крила лептирова око руже, оно, од плавог свитања до
ружичастог смираја, разнежено прегледа зелене шуме, кристалне
поточиће и плаво језеро названо: "сузе радости", у коме се
огледају кумбаконске лепотице. —
Господар кумбаконске области, раџа-Раџпутана, могао је са пуно
разлога рећи да над кровом његове палате срећа бдије. Богови
никада не погледаше ружно на њега. Стада слонова, простране баште
засађене дрвећем, чије се грање повијало под тежином сочних
плодова, златно посуђе, скупоцени сагови поткићени бисером и
драгим камењем, светлим и крупним као очи кумбаконских лепотица,
и преко свега тога, чудновати мач којим је пресецао на поле
најтврђи мрамор а да се на обојудним руботима оштрице не појави
ни једна шкрботина, све је то било знак, колико је Индра излио
милости над кровом његова двора.
Болест и други недузи нису улазили у овај дом. Чинило се да је
стари Раџпутана сребреним копљем приковао здравље и радост у
зидове својих одаја. А што је од свега овога најлепше, нико му од
његових поданика не завиђаше, јер он у истини, беше прави отац
своме народу и сви га као деца поштоваху и љубљаху.
Па ипак, све то не беше у стању да са његова чела збрише дубоку
тугу која га од неког времена поче морити.
Раџа је имао сина јединца, Пањати Сахиба, младића о коме
кумбаконски старци говораху, да ни сам Ишвари, када се
олицетвори, не може боље ни лепше изгледати, него што је то
стасити и моћни Пањати Сахиб. Ватром очију својих сажизао је срца
кумбаконских лепотица, које, као птице опржених крила, тужише за
њим; снагом своје мишице обарао је најснажнијег момка у очевој
области, а лакоћом у преног стизао брзе хатове. Стари раџа волео
је безгранично свога дечка који је тада већ навршио 19 година. —
Али једно само недостајаше младићу па да постане савршен међу
свима људима. Он не љубљаше никога, никога, па чак ни оца свога,
кога је дубоко поштовао, али коме није хтео никада да испуни
једну једину жељу, да се ожени.
Раџа је био већ у тим годинама старости када се има далеко више
за собом него пред собом. И све што му је још заостало да пожели
од живота, беше, да му на крилу заплаче унуче, да га целује, па
онда, да се мирне душе ослободи обмане у којој је. Често је
правио богате гозбе, свечаности и трке на слоновима, и позивао
многе раџе из околних места и друге угледне званице, не би ли се
том приликом његов син загледао ма у коју од оних лепотица које
се у његову двору гостише. Али, после сваке гозбе млади Пањати
обарао би пред оцем очи и на његово питање увек одговарао једно
те једно: нећу да се женим!
— Душа ми је испуњена болом! Склопићу очи а нећу видети
потомства; угасиће се за навек! — јадао се једаред стари раџа
престареломе брамину Кабиру.
— Богови су непојамни! — одговори му Кабир — Линија по којој
нас судба води кроз призрачје живота, незнана је Пуруши
заплетеној у Пракрити[*]. Зашто би очајавао кад твој бол не може
изменити пут колесу што га Богови заошијаше по својој вољи.
[*: У свим философским индуским системима, почињући од најстарије
на свету писане дуалистичке философије: "Санкји" па до
философских погледа јоги Пантаџали, Будизма, Веданте и т.д. појам
о _Пракрити и Пурушу_, сматра се као полазна тачка у разматрању о
постајању феноменалне васионе-света. То су атоми _Природе_ и
_Душе_. _Пракрити_ је појам проматерије у њеном надетирном
својству: некретљива, несвесна по себи; Пурушу је атом духа, који
се, у једно време прелашћен материјом, заплеће у њу, спајају се
једно с другим, из чега се развила еволуција феноменалне
природе.]
И раџа је дан из дан слабио у чежњи за унучетом, а млади Пањати и
не помишљаше да се сажали над тугом родитеља. — Бацање копља
кроз прстен, лов са соколом, пешачка и коњичка трка, чиме се из
дана у дан прослављаше, толико су биле прионуле његову срцу, да
му никаква друга задовољства не падаху на ум.
Нарочито лов са соколовима била му је најдража забава. Његов
крагуј, кога је из милоште звао човечјим именом, Канадо, био је у
хитрини и брзини летења ненадмашан међу свима крагујима што их је
у очеву дому било, па и међу крагујима његових ловачких другова.
Са овим крагујем пође једнога јутра у густу шуму, усред које је
блистало језеро "Суза радости". Било је још тамно, а нарочито у
дубини густе шуме, где се праскозорје не запажаше друкчије већ по
изненадном шумору лишћа, које позиваше да се уснуло дрвље буди.
На почетку шуме сјаха с коња и предаде га, заједно са својим
соколом, момку, да причува, а он се поче пробијати кроз
испреплетано грање и дуге жилаве вреже, што су као мреже висиле
са грана и пречиле пута пролазнику. Хтео је, по своме обичају, да
се, пре но што би се разданило, окупа у бистрој води "Суза
радости".
Када стиже језеру и сребрним копљем размаче последњи џбун
честара, да крозањ прође, стаде као скамењен. У грудима му
изненадно залепрша као крила препеличја, а поглед прикова на неки
предмет до саме обале. —
Танка, као млеко бела бразда дуж небеснога поруба, расклапала је
источну страну неба кроз коју ће се пробити нежно плаветнило
праскозорја. Горска тмина, разгаљена овом млечном белином
небесног поруба, разредила се, таман толико, да је млади Сахиб
угледао недалеко од себе прилику девојачку, полунагу, са
расплетеном дугом косом, и склопљених очију, где лежи на ивици
саме обале.
Да ли спава, или је вода избацила на обалу тело несретне
утопљенице, то није могао знати. А да јој приђе те да се увери,
није ни помишљао на то, јер ова изненадно спажена слика толико
приону његовим очима, те се плашио да ће шумором грања што би га
размакао пробудити чудну лепотицу ако спава.
Разголићена њезина плећа, као од сребра саливена, и дуге, густе
трепавице што су сенчиле лице нежно и бело, заслепише његове очи
и он, не дижући их и скоро не дишући стајаше задивљен пред
раскошном лепотом која му душу и срце обујми.
— Индра! — уздахну он дубоко — Не стварај више, јер ничега
лепшег нећеш створити!
Његов дубоки уздах учини своје; прилика девојчета промешкољи се,
трепавице се расклопише и између њих заблисташе два дубоко светла
и ведра ока као свежи извори из траве. —
Кад угледа Сахиба према себи, она се насмеши на њ и, прикривајући
густим косама своја сребрна плећа, са којих се погледи младићеви
не одвајаху, устаде и крочи да се удаљи.
— Не иди! — узвикну младић узбуђено — буди моја!
Девојче се обазре, још један пут погледа радозналим очима и
наново се насмеши, али не заста већ продужи пут у шуму.
Сахибу мрче свест. Ово девојче што се тако топло осмехну на њега,
обузе га свега и он заборави на све чега ради је дошао овде,
отури сребрно копље од себе и пође за њом да је достигне.
Кад осети младићеве кораке за собом, девојче убрза ход и уђе у
густе честаре шуме; Сахиб исто учини. Али кад девојче осети да
јој се приближио, наже бежати. Сахиб је све дубље и дубље улазио
у шумски густиш, а девојче све више измицало пред њим. На једној
разгалини Сахиб је достиже и обема рукама дохвати за сребрнаста
плећа њезина.
— Бићеш на веки моја! — Узвикну он гласом плахим од узбуђења,
привлачећи је својим грудима.
— Твоја до гроба! — одговори девојче и гласно се насмеје. Овај
сребрни смех толико опи већ занесеног младића да је привуче
својим уснама.
— И до гроба моја! — узвикну он и притиште ватрен пољубац на
румене уснице девојчета.
А у истом часу, кад је пољуби, око њега се разли чаробан
надземаљски мирис ружинога цвета. Држећи још своје усне
притиснуте на уснама уловљеног девојчета, он је склопио очи од
сласти и удисао чаробни мирис што се све више распростирао и
упијао у његову душу. —
— Али, када расклопи зенице, опази на своје чудо, да оног
девојчета нема. Предмет што га држаше и притискиваше на својим
уснама, а што га својим чаробним мирисом опијаше беше и сада у
његовој руци.
То беше необичан цвет једне руже, беле као сребрнаста боја
девојчиних плећа, а тако светла и прозирна, да се чинило, да кроз
њу небо прозире. Ружа је била свежа и толико миришљава да га тај
мирис опијаше као топло миловање до дна душе. У дну њезине чашице
блистала је капљица јутарње росе, треперила и преливала из себе
све дугине боје, блистајући у јутарњем зраку, час као драгоцени
смарагд, сад као лазур, а сад, као капљица на белом прстићу
детета што га је иглица боцнула.
Он је зачуђено посматрао листиће овога цвета и капљицу светле
росе и удисао опојни мирис какав до овога дана ни на којој ружи
није осетио. А што се више овај мирис из руже развијао, и што је
више гледао у прозрачне листиће који беху тако ваздушасти као
прамичак маглице на јутарњем сунцу, њему се све више чинило да ће
се из мирисне чашице појавити чаробно лице лепог девојчета са
руменим и топлим уснама на које, малочас, притиште први пољубац
своје љубави. —
Овај дан изгледао му је друкчији и много лепши од свих дана што
их дотле преживе. Чинило му се да је све око њега, и земља и оно
ведро небо, провејано чудноватим мирисом његове руже. Та ружа,
коју је у својој соби метнуо у чашу са свежом водом, мирисала му
је на душу онога девојчета и он, мало по мало, све осећање своје
прве љубави, сливене у оном једном пољубцу, пренесе на онај
прозрачни цветић из чије га је чашице посматрала она капљица
росе, тако светла и јасна као што беше насмејано око чаробне
девојке. —
Читав дан провео је у својој соби удишући мирис и посматрајући
свежи цвет. Очекивао је сваки час да се из тога мириса извије
прилика његове љубави. А када се смрче и пође у постељу, он
принесе чашу с ружом уза само узглавље и, не скидајући очију са
ње, заспа. —
У неко доба ноћи осети како се онај ружични дах појача, а мало
затим, као да се његова лица дотаче прамен девојачке косе.
Из чашице цвета извила се прилика чаробнога девојчета, нагла се
над његовим лицем дотиче га бујним увојцима свилених коса и
шапуће му страсно:
— Ево ме, узми ме!
— Ходи, чезнем за тобом! — одговори јој он и пружи руке да је
прихвати; али ње опет нестаде, а уместо тога, он је опет држао у
руци ружу, коју је пред спавање крај себе ставио. —
Ово привиђење, што му се од тада сваке ноћи редовно јављало, било
је тако јасно, да више није разазнавао да ли то беше сан или
јава. — Дани су му промицали у љубавничком заносу и он се осећао
сретан и задовољан у близини своје руже — невесте. А стари раџа,
мучан и невољан са упорства синовљева, неколико дана не призиваше
свога јединца себи, нити разбираше за њ.
Једнога дана одлучи раџа да употреби последње средство. Силом
своје очинске власти нагониће сина да ожени. У суседнога раџе,
Чајитања била је кћи лепотица, девојче које је већ испунило
тринаест година и које би таман пристало за двор славнога
Раџпутане.
Изненада уђе он у собу свога сина, кога затече да седи на свилену
сеџадету, а према њему, чаша са цветом ружице. — Пањати устаде
и, поклонивши се дубоко своме оцу, поздрави га и понуди да седне,
а он оста у пристојном остојању стојећи.
Отац му саопшти своју одлуку и наложи, да без изговора буде
спреман, те када он нареди, да пођу суседноме раџи ради прошевине
његове кћери.
— Не могу, оче! — одговори Пањати.
Раџа љутито скочи са свога седишта и исколачених очију уносе се
гњевно пред сина.
— Зашто не можеш? ко ти смета? — узвикну старац цептећи од
љутиње. —
— Јер имам невесту! — одговори син са понизно обореном главом и
рукама скрштеним на груди.
Овакав одговор радосно изненади раџу. Његов син је заволео
девојку, жениће се; а то и беше оно главно што је желео.
— Која је она? — запита стари радознало.
— Ова ружа! — одговори син и показа оцу на цвет који дисаше
опојном свежином као да је тек сада узабран.
Стари раџа, оста као заливен. Није знао да ли се то његов једини
син титра са очинским сединама, или је велики Индра унео пометњу
у душу онога, који беше једина радост и утеха његове старости.
Гледао је запањено час у раскошну ружу, час у сина; у душу му се
сави тежак бол, и он, преклињућим очима погледа у свога јединца.
Пањати познаде шта му отац мисли и да би га разуверио у томе, он
му по реду исприча све о ономе сусрету на језеру "Суза Радости."
— Јадно дете моје, несретна судбино моја! Богови су ме тешко
казнили за сву милост коју су ми до сада указивали. Сине мој,
утехо старости моје, освести се! Зар не видиш како је све то
удесио неки зао дух? Ти си нагазио на чаролије у проклетој шуми!
Јер ко је видео још, да се девојачко биће промеће у ружу и да се
смртни човек толико занесе за једним цветом, да због тога презре
и љубав и бол свога родитеља и да срце своје за навек затвори за
потомство, које тиме у себе убија.
Али, ни туга очева, ни све молбе и преклињања његова не беху у
стању да заљубљеног младића одвоје од чаробне руже, те стари раџа
немаде куда већ да сазове савет брамина и кшатрија, и да им
изложи какву су несрећу послали богови на дом његов.
Међу њима је био и његов стари друг и пријатељ мудри Кабир. Цео
дан они су испитивали младога Пањати Сахиба, посматрали сваки
његов израз, оцењивали сваку његову реч, али ни један од њих не
нађе, да је наследник раџин пореметио памећу. На све о чему су га
питали и што му задаваху одговарао је он тако јасно и проницаво
да се боље није могло пожелити ни од најмудријих стараца чије
седине беху украшене големим искуством.
А када се ово испитивање заврши и младић оде у своје одаје, стари
раџа замоли, да га пријатељи ни мало не штеде, те ако су богови
дигли руке од његова дома, нека му кажу све, нека се на његову
главу сруше све муње немилости бога Индре. —
— Нашто ломиш снагу духа свога! — узвикну Кабир. — Твој син је
паметан и мудар дечко, а то што се сада дешава с њиме, само је
сан који он сања, —
— Ох! — уздахну стари Раџпутања. — Сан није живот; а ово што
он ради, ово његово верење са цветом из чијег му се мириса јавља
привиђење девојке, је ли то онај истински живот који треба да
преживи? Зар ће се из мириса ружиног родити моје унуче? — О, о,
о! — уздахну раџа и стаде од јада чупати своје седине.
— Не ропћи на богове! — одговори Кабир. — Шта је живот до
један сан? Ти си сан, је сам сан, сви смо ми скупа сан Пара
атмана који нас сања! Велиш, оно није живот већ привиђење, сан; а
шта смо ми? Зар постојимо ми? Освести се пријатељу, све је ово
што видимо сан једног бунила, и ко зна где је и у чему је истина!
Да ли ово што будни гледамо или оно што у сну преживљујемо? Он
љуби и осећа се сретним у својој љубави; цвет му је заменио жену;
па зашто ропћеш? Зар је он тако свесно хтео? Није ли то линија
његова по којој му је досуђено ићи. —
Али речи мудрога Кабира не утишаше бол старог Раџпутане. Он се
тужно повуче у своје одаје, неколико дана и ноћи лежаше ничице
прострт пред кипом божанства, и скупоценим мирисима кађаше
подножје великога Индре не би ли се смиловао да му сина избави од
чаролија у које га је чудновати мирис руже заплео. —
Но докле се стари Раџпутана предавао своме болу и молитви пред
кипом бога богова, млади Пањати је пун радости и уживања гледао у
своју ружу и страсно упијао у себе раскошни мирис њезине душе.
Шта се њега тицао бол родитеља, који га толико љубљаше и коме ће
скоро доћи час да склопи очи и са тугом оде тамо без икакве наде
у своје потомство!
Али, једне вечери, догоди се нешто што је учинило велику промену
у животу младог Пањати. Његова ружа поче по врховима листића
губити онај прозирни магличасти сјај и изгледаше као да је
главица цвета нешто мало клонула. Срце му задрхта од неке
несхватљиве слутње и он пожури да испљусне воду и новом,
свежијом, налије чашу у којој је ружа цватила. Дуго уноћ седео је
и посматрао са страхом како онај поруб по ивицама цвета полагано
тамни и како опојни мирис који га је запајао слатком радошћу поче
слабити. Шта све није радио, преносио је чашу с цветом с једног
прозора на други, нежно се дотицао, миловао и љубио прозирне
листиће, па је тако, седећи крај ње, и заспао.
Стари раџа је до саме зоре пробденисао у туговању и молитви. Пред
сам освитак зачу он из собе синовљеве очајан јаук. Преплашен да
се није што догодило са његовим јединцем, заборави старац на свој
бол и тугу и као махнит улете у собу његову.
На софи је седео млади Пањати, заронио лице у шаке и горко јецао.
Отац притрча и пригрливши га запита шта му је.
— Издахнула је, умрла је! — Зајеца Пањати и наново се обли
сузама.
— Погле, оче, како је тужно клонула лепом главицом; листићи
њезини потамнили су, а последњи дах њезина мириса издахнуо је
малочас!
Пањати је био толико поражен и толико растужен за увелим цветом
да и његовом староме родитељу грухнуше сузе из очију, гледајући
колико је патње и бола у срцу његова јединца. Тешио га је, тепао
му и миловао га по коси и лицу, како га некада миловаше мати
његова кад јој је на крилу растао, али све то не могаше да ублажи
тешку тугу која је обујмила саломљено срце над умрлом љубављу.
Тога дана Пањати је последњи пут ижљубио свој цвет, последњи пут
је увелу ружу притиснуо на срце а затим је уви у комадић као снег
беле свиле, у дну башче ископа гробић и са сузама јецајући положи
прву своју љубав у хладну земљу.
Сваке зоре и сваке вечери пре легања долазио би он мајушној хумци
да се над њоме исплаче и натужи. Толико је жалио за својом ружом
невестом, да је почео нагло венути.
Стари раџа је чинио све да свога јединица утеши: приређивао
богате гозбе, велике свечаности које су бљеском својим чиниле да
човек заборави да се налази на земљи већ у неком царству
чаролија, а лепотице из целога раџата, где се већ прочуло о
љубави младога Пањати испевале су најлепше песме о једном
сломљеном срцу и умрлој ружи.
Судбина младићева прионула је толико за срца комбаконских
лепотица, да од тога дана у њиховим баштицама, прозорима и бујним
косама, не беше места никаквом другом цвећу него мирисним ружама.
Жалиле су га и свака од њих желела је да својим ружама привуче
његову пажњу на себе. Но Пањати Сахиб ни минута не заборави на
своју тугу. Оне руже и оног опојног мириса није било више и њему
све друго изгледаше залудно и празно. Могао је стари раџа
доносити сину стотину ружица која се надметаху силним мирисом,
али он не само да их не погледаше него их омрзне све, јер ни
једна од њих ни ликом ни мирисом не пристајаше оној.
Тако промицаху дани и ноћи и млади принц не разведри лице. Као и
првога дана његова туга једнако му напомињаше на клонулу главицу
увелога цвета који од онда притискиваше на своје усне и срце не
би ли топлином заљубљене душе повратио живот своје невесте.
И дан из дан венуо је несрећни младић као онај у које је вера и
нада за навек изгубљена. Али, једне вечери када се вратио са
хумчице сахрањене руже и легао у постељу да отпочине, њему се
учини као да је осетио онај исти мирис што му за живота његове
руже испуњаваше душу и срце радошћу. Претрнуло срце залепрша
нагло у њему и живахну новом снагом; учини му се као да га, из
оног празног сасуда из кога је ту пре неки дан ружа још свеже
цватила, посматра она капља росе светла и јасна као око
девојачко. А када заспа он кроза сан осети опет како се опојни
мирис његове руже разли по одаји а из тога мириса разли се оно
исто девојче што га на обали "Сузе Радости" застаде.
Онако насмешено, танких на лук обрва, крупних детињских очију што
га испод трепавица као свежина бистра извора разгаљиваху, нагла
се она над његовом постељом, дотиче га увојцима бујне косе и
страсно му шапуће.
— Зашто ме не узмеш?
А са врелих усана, румених као она капљица росе из чашице
покојнога цвета опија га чаробни мирис. На недрима која
подрхтаваху као таласић "Сузе Радости" када га јутарњи ветрић
крилом дотакне, блистала је и мирисала она иста прозирка ружа
која је доскора у одају цвала.
— Узми ме, твоја сам! — прошапута она и још више се наже лицу
принчеву.
— Срце ми цепаш, душу ми раздиреш, љубави моја! Смилуј се и не
иди више од мене! прошапута јој он дршћући у силној ватри од које
му крв ускипе. —
— Љуби! — прошапта девојче притајеним гласом који дрхташе, и
притисну своје ваздушасте обрашчиће на усне његове.
Он пружи руке да је загрли, да је притисне на груди и нагло скочи
с постеље.
— Где си? узвикну зверајући испучених очију по соби.
— Тражи ме — Наћи ћеш ме! — Зазвони као сребро у његовом
слуху.
Али пробуђени не виде ништа. У његовој руци стајао је само празан
сасуд руже, који је у сну пригрлио мислећи да грли стас своје
љубави.
Зора је проблескивала расипајући златне власи по крунама палмова
сада, над крововима пагода и двора раџиног.
Млади Пањати забленуто је гледао у празан сасуд чија позлата
трепташе у зорином руменилу и збуњен размишљаваше, да ли све ово
не беше само обмана сна или је у истини видео своју ружу —
невесту уобличену у појави девојчице с језера.
— Не, све није сан! размишљаваше он. Јер ако сам је на сну
видео, ја сам будан јасно и гласно чуо њезин сребрни гласић:
"тражи ме и наћићеш ме!"
И ма колико му је друга мисао говорила противно, његова љубав и
чежња за увелом ружом неодољиво га утврђиваху у вери, да сан није
ништа друго но продужење онога сна што га будни на земљи
преживљујемо и да овај живот што га испавани проводимо често
јасније покаже истину него ли што је можемо икада видети у
будноме сну нашег живота.
— Тражићу је! рече одлучно себи и када се раздани, он пун вере и
наде да му истина неће измаћи, обеси о плећа тетиву с луком а
тоболац са стрелама опаса о бедра. Узе сребрно копље и када се
тако удеси изађе пред старога раџу, дотаче челом земљу и
поклонивши се тако дубоким поклоном, измоли да га благослови и
пусти на далеки пут те да потражи њему снаху а себи невесту.
Староме Раџпутани грунуше сузе од силне радости кад зачу шта му
јединац син жели, подиже га са земље и пригрливши га на
родитељске груди целива у чело.
— Индра! — узвикну он обративши очи к небу — Буди вечно хвала
имену твоме, јер ти милостиво погледа на боле и патње моје!
Пањати Сахибе, јединче моје! Нека си благословен! бог богова
управљаће твојим стопама и ти ћеш ми довести снаху достојну
нашега дома!
Моћан, стасит и леп као оличење Ишвари млади Сахиб пође пешице у
свет. За неколико дана прешао је границе очева раџата а после је
ишао све даље и даље, видео мноштво народа, сретао много лепотица
лепших од лепших, видео много чаробних ружица, али онога лика и
онога мириса што душу опија а срце до снова заноси, не срете
нигде. Дошао је чак и у благословену Тангору где владаше славни
махараџа, Гаутама, участвовао на његовим свечаностима и о
божанским играма постао љубимцем лепотица, које му певаху песму;
али млади Сахиб оста хладан на све и тужан, какав беше онога дана
када му ружа-невеста усахну.
— Не нађох је! — уздахну он једног дана. — Оно привиђење што
ми се појавило и рекло, да је тражим, беше заиста сан и обмана;
чаробна обмана, која ме је заплела у своју мрежу као Пракрити
Пурушу, која не може да се из ње исплете до смрти.
Тако одлучи да се врати дома и још једаред види стара родитеља,
да му се до земље поклони, па онда да напусти кућу и господство и
да се удаљи далеко у пустињу Тар, испод Нагара. Постаће факир,
седеће скрштених ногу под ведрим небом и десне руке, опружене
небу, провешће до смрти под жегом сунчевом и бујним даждаме. На
укочену непомичну руку његову слетаће горске птичице и савијаће
гнезда по њој као по грани непомична дрвета. Тако ће уништити
тело своје да би ослободио душу од обмане у којој пати сада.
Ова одлука ули нове снаге у његово уморено тело и он сада
поузданим корацима крете своме дому.
Дању и ноћу ишао је неуморно докле не стиже до малога Кумбаконана
на пола дана удаљеног од очеве престонице. — Сунце је било већ
на заранцима; ружичасти зраци његови, што благим руменилом
озараваху кумбаконску зелену долину и оближњу шуму плодних
кестенових дрвета, разлили су се по једној зеленој ливади до
самога града. Пре него што би ушао у град Пањати седе у хлад
једног дрвета да мало одахне од превеликога умора.
Седео је тако неко време и размишљао о томе, у колику ће тугу
бацити старога оца када му изјави шта је наумио, кад га из
дубоких мисли прену неко ненадно осећање. Учини му се да га је
изненадно обујмио онакав исти мирис чаробне руже, како га је
заносио дане и ноћи докле му је цветић у сасуду цватио. Милина
што га обузе тада оживе његов умирени дух и он жудно удисаше
опојни мирис који га тако свеже подсећаше на ружу-девојку крај
обале "Суза радости." —
У снежној-белој, лакој одећи приближава му се витка прилика
непознатога девојчета. Пањати Сахиб затрепта сав, као листић на
грани када га горски ветрић дотакне. Што му се више приближавала
он је све јаче осећао онај чудотворни нежни мирис и срце му је
све више дрхтало да је морао притиснути рукама груди своје.
Чинило му се сада ће искочити напоље.
— Нашао сам те; ти си! — узвикну раздрагано Сахиб и стаде пред
изненађено и збуњено девојче.
Девојче се заустави и зачуђено посматраше у стасита младића чије
очи беху пуне оне душине ватре која пали и сажиже. — Њезине
плаве као јутарње небо очи, витак стас, бујне, као горска ноћ,
косе, све то одговараше складно оном мирису руже и прилици коју
на сну угледа. Он је узе за руке и загледавши се дубоко у оборене
очи лепога девојчета узвикну:
— Сећаш ли се?
— Чега, господару мој; ја те сада први пут видим! — одговори
она тихо, гласом, који му тако личаше на глас девојке код језера.
— Сећаш ли се оне руже што ми је остави у рукама када те на
језеру "Суза Радости" први пут загрлих.
— Никада још на језеру "Суза Радости" нисам била; али по томе
што ми рече сада, ти ћеш бити наш Пањати Сахиб, кога је језерска
ружа до смрти занела и душу му себи узела.
— Али ти си, ипак, она — узвикну Пањати — Осећам те у себи,
разливаш се у мојој души опојним мирисом језерске ружице. Има ли
игде на свету девојчета коме бих предао срце и душу своју као што
је предадох теби, теби, коју тражих и нађох.
И Пањати обави руком вити стас девојчета, које се тако мило
осмејиваше на њ; снажно је притиште на своје груди и дугим
пољубцем задржа своје усне на руменим уснама девојчета.
Када се од првога пољупца расвести, он бојажљиво погледа у
девојче, плашећи се да се не понови онаква чаролија као оно на
обали "Суза Радости". Али то се не догоди. На његовим грудима
почивала је лепа глава загрљенога девојчета, које га је тако
насмешено и предано гледало небом својих очију.
Узбуђен неочекиваном срећом Пањати је држао на својим грудима ово
мило лице и посматрајући га пун чежње и сретног задовољства, није
могао за дуго да јој ма шта проговори.
— Нашао сам те! — прошапута најзад дршћућим гласом од узбуђења.
— Бићеш моја!
— Твоја, господару мој! — одговори девојче и стидљиво сакри
лице у недра његова.
— До гроба моја и за гробом моја! — шапну јој он милујући јој
увојке бујних коса.
— И за гробом твоја! — потврди она не дижући лица са његових
недара.
— Живот си ми вратила; оца си ми утешила! Ко си ти небесна
девојко, да те по имену зовем?
— Дамајанта — кћи сам кшатрије Нимаи, онога, који је крчио пута
победама твога великог оца Раупутане.
* * *
Необична радост и весеље наста у двору седога раџе, кад угледа
пред собом сина, свежег и ведра као некада, и када га овај
обрадова вешћу да му је нашао снаху достојну његова дома.
Стари Раџпутани посадио је сина до својих колена, загрлио га и
благосиљао дан његова повратка, и не почаси часа а да своју
превелику срећу не подели са својим старим другом и пријатељем
Кабиром, који му у његовој радости рече још:
— Не имађах ли право када ти усред бола твога рекох: не
очајавај! Да, да, мирис оне руже је ишчезнуо, њезини листићи
почеше венути па најзад и ње је нестало. Зар све то не беше само
један живот, један сан бића? Не беше ли онај мирис живот, не беше
ли његово ишчезнуће умирање једнога сна? И цвет и човек ишчезава
када се јава сна угаси. — Ружа је умрла, али дух њезин не може
умрети, он је вечан; и твој син није у то сумњао, тражио га је и,
ето, где га је нашао у души Дамајанте.
Сутра дан стари раџа са својим сином и поворком слугу што их
пратише и носише у разним скрињама богате дарове с бисерним
огрлицама и драгим камењем, стиже у мали Кумбаконан своме верноме
кшатрији Нимаи. Таламбаси, хобоји и тимпани оглашаваху великога
госта, а гомиле народа што се искупило око кшатринога двора до
земље се поклањаше и бурним усклицима поздрављаше светле госте.
Кшатри Нимаи прихватио је радосно прошење своје кћери за сина
раџина; родитељи деце углавише да се свадба приреди кроз три
месеца. Раније Намаи није могао, јер је чекао да се наврши пуна
година жалости за његовом женом а мајком Дамајанте.
Нестрпљивоме Пањати беше и сувише дуго бити одвојен три месеца од
оне коју толико љуби. Он измоли и родитељи му допустише, да може
сваке недеље доћи и провести од јутра до заранака крај своје
невесте.
Тако су се Пањати и Дамајанта сваке недеље по један дан састајали
у двору њезина оца, гледали се, осмехивали кришом једно на друго
и сањали најлепши сан љубави у који ће целога живота грезнути.
Шесте недеље од дана прошевине, Пањати нареди слузи, да му опреми
хата, а он навуче на себе позлаћени кафтан, опаса се бисерним
појасом, на главу метну турбан са перима рајске птице, утврђеним
над челом једним крупним диамантом који засењаваше очи када се у
њ погледа.
Опасавши мач са златним балчаком, и са сребрним копљем у руци, он
појаха хата и откаса раним јутром пут малога Кумбаканона.
Сунце је високо одскочило; зажарени ваздух под ведрином неба
замрежио се, бистром као стакло јаром, која је играла на све
стране. Његов хат, не мењајући крупнога каса, обукао се сав у
белу пену, а слабине му дахтаху од тешког умора и жеге.
Стигли су већ до густе шуме кроз коју се морало прећи те да се
избије у зелену долину малога Кумбаканона. Овде у хладовини
шумској сјаха Пањати хата, предаде га слуги, да га, пошто се мало
од хода одмори, напоји, а он седе под једно дрво да на себи
дотера одело. На порубу шуме што ивичи са долином, неколико
кумбаконских девојака заметнуле игре и весело грајећи трчкарају
то амо то тамо. Он је из далека видео њихова разнобојна цветна
одела и лака покривала преко плећа, која им у трчању лепршаху као
крила у тичица. Чинило се као да је све цвеће по ливадама оживело
и сада лепрша по долини у граји и смеху.
Трудио се да разазна није ли међу њима и његова невестица, али не
мога, јер оштри сунчеви зраци што продираху отуда, били су му у
очи те га толико засенише, да, осим оног живога, цветног шаренила
што се растршкало и несташно трчкара по зеленој ливади, не
разазнаде ништа више.
Али, кратко време, докле је на извору умивао лице од путне
прашине, чу страховити врисак, а одмах за тим угледа како се јато
девојчица распршта ни све стране бежећи од неке препасти. Он
дохвати сребрно копље и што га ноге носе излете на чистину шумске
ивице. Са уздигнутим рукама небу, девојке су врискале и бегале
кроз долину, а за њима се устремио један тигар и скачући колачке
све им се ближе примицао. Једна између осталих саплете се и паде;
и пре него што успе да се дигне, тигар се обруши на њу, обори је
и притиснувши је шапама разјапи чељусти из којих блесну влажна
белина снажних и оштрих зуба.
— Дамајанта! — викну из гласа Пањати јурећи тигру. По стасу и
оделу он познаде да је ова жртва дивље немани његова вереница.
Необуздани гњев и страх да му тигар не искида и убије његову
љубав, понесе га као олуја своме непријатељу.
Притиснувши тешким шапама жртву, тигар окрете главу и крвавих
очију заколута на младића који му се летом приближаваше.
Показавши му оштре зубе и запенушене вилице тигар заурла. Младић,
обраћајући пажњу на тигрово раздражено режање и опасност у коју
ће запасти ако хитац промаши завитла копљем, циљајући право у
разваљене чељусти страшне немани.
Копље полете, окачи тигра по врату и паде крај њега. Обрањена
звер одскочи у вис, рикну од изненадног бола и окрвављен, у
неколико скокова, побеже и ишчезну у шумском шипражју.
Пањати притрча онесвесломе девојчету. Али пре него ли доспе да
јој види лица, рањени тигар изби наново из честе и сав крвав у
неколико скокова прискочи младићу.
Ово беше тако неочекивано и хитро, да младић не успе, чак, да
тргне кратки нож што му о појасу висаше. Тигар је већ навалио на
њега, зарио му нокте у плећа и Пањати једва успе да се рукама
дочепа врата тигрова те да му разјапљене челусти не зарије у
тело.
Раздражена звер, што од беса што од ране из које је лопила густа
крв, наваљивала је да се обруши на младића. Пањати непомично, као
да је ногама за земљу прикован, одупирао се, отискујући десном
руком снажну вратину животиње, која се сагибаше да му разваљене
челусти са оштрим зубима у главу зарије.
Младић се трудио да се дочепа јабучице тигрове. Али тигар, као да
осећаше намеру свога супарника, извијао се гипко и са мачијом
опружношћу све се већма припијао телу Сахиба.
Човек и звер, подједнако раздражени, борили су се на живот и
смрт.
Али дивљу звер, надражену још више мирисом крви коју осећаше, не
беше тако лако савладати као што то гранитне мишице принчеве
успеваху у борби са најснажнијим хрвачима у књежевини његова оца.
А што је још теже по младића у овој неравној борби, беше то што
се он налазио у незгодном положају, лицем окренут сунцу које му
је било у очи и засењавало.
Сунце је жегло толико, да је Пањати осећао како му небесна
врелина снагу испија. Изгледало му је да је и оно навалило на
њега. Осећао је силан зној, који га обли у напорном одупирању, те
му се чинило, да тај зној појачан огњеним стрелама неба, испарава
његову крв, те ако потраје још мало овако, прснуће напрегли
мишићи и крв ће бризнути из њега. —
Њему не оста друге него да се ослони на судбину и да се последњим
силама одупре бар толико колико беше потребно док пристигне његов
слуга — коњушар, који се појави на шумској међи и са истргнутим
ножем и вичући не би ли звера преплашио, трчаше своме господару у
помоћ.
Али растојање је било и сувише велико, а крвожедна звер, која је
сад осетила опасност од новога нападача, рикаше од беснила
покушавајући да навалом снажних груди саломи руку, која јој као
гвоздена полуга сметаше да свога противника зубима дохвати.
Не обазирући се више, хоће ли га звер шчепати разјапљеним
чељустима, Сахиб усугуби преосталу моћ, припи се и сам уз тело
звера и у једном тренутку, када је тигар дахћући од беснила и
истекле крви, подиго главу у вис, он му закопа прсте у грло и
опипавши јабучицу стеже је мртвачки.
Тигар заурла и стаде омахивати главом не би ли се ослободио
прстију што га као гвоздене кљеште стезаху све већма. Али ти
прсти грчевито се укопаше тамо а мишице набрекле сугубом снагом
не попуштаху; Пањати је стезао и чупао јабучицу тако, да
онемоћена звер стаде поклецавати, испучи закрвљаљену белину очију
и, напрежући последњи дах, поче пенушити и кркљати.
Нокти животиње немоћно се извукоше из плећа младићевих, ноге јој
поклецнуше, она посрну и Пањати је рину далеко од себе.
Када је слуга доспео своме господару, тигар је био већ мртав.
Младић пожури девојчету које још и сада онесвесло лежаше у трави.
Дубоко одахну када се увери да ово не беше Дамајанта. Пред њим је
лежала тако исто лепа девојчица свежа и бела као грудва снежева.
Он се наже, ослушну дише ли, и када се увери да је још жива, узе
је у наручја и понесе у град.
У томе изби из града руља народа што на колима, што пешице, и сви
наоружани. Све то хиташе ливади под гором. Одбегле девојке
узбуниле су град, те све живо похита не би ли на време стигли да
или избаве жртву из чељусти тигрове или тигра убију.
— Радха! — одјекну очајнички врисак када се Пањати са
девојчетом у наручју појави пред гомилу узбуђених грађана.
Из гомиле изби једна жена усплахирена лица и избезумљених очију.
Раширених руку она полети младићу, паде на онесвесло девојче и
љубећи је онако обезнањену викаше:
— Радха, Радха! Кћери моја, јединице моја!
Гомила се окупи око њих, узеше из наручја Сахибових девојче и
опколивши младога принца допратише клићући и славећи га све до
двора његове лепе невесте.
И стари Нимаи и цео двор његов били су усхићени витештвом и
човечном саможртвом младога зета. Нису знали чиме да га послуже и
како да му угоде. Дамајанти се чинило да је тако лака и да плови
међу небесним звездама, гледајући свога витеза. Узела је ружу с
недара и ставила му на прса.
Али, поред све њезине радости, младоме веренику не умаче из вида
један зрачак тамне сете што га у њезиним очима угледа.
Када се једнога часа нађоше у башти сами, он опази како та сета
поче дубље захватати њезине очи, као облачак плаво небо. Седели
су обоје на клупи у пространој алеи врта.
— Нешто си ми сетна, Дамајанта? — рече Пањати, држећи је за
подбрадак и подижући јој лице према себи.
Дамајанта притиште своје лице на његове груди и бризну у детињски
плач. Вереник се збуни овим наглим сузама.
— Дамајанта, шта је с тобом? за име Бога, реци, да те нисам што
увредио?!
Али она, не дижући лице са његових недара, јецаше тако, да је
морао дуго миловати, тепати јој најслађе речи и тешити је докле
је кроз нагло јецање могла проговорити.
— Реци ми чиме сам те увредио? — понови он.
— Зашто си учинио то? Зашто си учинио то? — јецаше она.
— Зар што сам урадио добро дело и спасао несрећно девојче? —
— Не то, не то! — одговори она, кријући још лице у његовим
недрима. — Велико је дело твоје; али зашто Радха беше та, коју
си спасао и у својим наручјама унео у град?! Не жалим ни то, али
ми је жао... жао...
— Чега? — Запита он надневши се и милујући јој праменове бујних
коса.
— Жалим што је баш Радха, зашто нисам била ја на њеном месту?
— О, дете моје! — узвикну смејући се Пањати и притисну усне на
уплакане очи њезине. —
Дамајанти се чинило да је Пањати, излажући живот за другу, бар за
то време посветио себе оној и у детињској души њезиној плануло је
чудно осећање бола; као да за све то време она не припадаше њему.
Глас о слави Пањатијевој стигао је муњевитом брзином и у Велики
Кумбаконан. Стари раџа и брамин Камбир дочекали су младога принца
свечано, јер у то доба није се у Кумбоконану ни једна врлина
ценила више него што је самопожртвовање што се из човечности
врши.
Али докле се у двору раџином и дому кшатрија Нимаи припремало
богато весеље за дан свадбе који се већ ближио, а младенци
узајамним откуцајима својих срдаца нестрпљиво бројали и очекивали
тај сретни час, у Комбаконан стиже улак из Тангоре и донесе писмо
староме раџи.
Велики Таутама писао је, да је на Тангору наишла најезда
непознате силе преко мора, да му по држави руше и пале, и позива
свога пријатеља и све околне раџе да му притекну у помоћ. У писму
га нарочито моли, да, на челу својих коњаника, пошаље свога
моћнога сина, чија неодољива мишица најбешњега тигра укроти.
Раџа се одазва овоме позиву, нареди да се скупи пет стотина
најодабранијих јахача на коњима и пет стотина на слоновима, а на
челу ових постави свога сина и нареди му да за част дома и славе
своје учини све како буде наређивао велики махараџа Гаутама.
Тако се и дан сватова морао одложити до повратка Пањатиног из
боја. Не треба напомињати колико је Дамајанта тужила и у потаји
плакала када јој отац саопшти овај глас. Колико јој је тешко било
што ће се за неко време раставити од свога вереника, толико је
још више морила страшна слутња, шта ће бити ако јој се вереник
жив из боја не врати.
Пањати је за оно кратко време, колико је још преостало до његова
поласка на војну, чинио све да од своје невесте отклони црне
слутње. Али што се више трудио у томе, она је све већма падала у
тешке сумње да ће јој се витез икада вратити.
— Умрећу, чекајући те! — рече једаред када се нађоше сами у
врту. — Ти ћеш ми отићи и, опијен славом витешком, борићеш се
тамо, а ја ћу свакога часа умирати од страха, да ли ћу те жива
видети.
Пањати је једва утешио, када јој се закле да ће свакога дана
слати по једнога улака који ће јој доносити поздравље и вести о
њему.
Два дана доцније, цео град, све што је могло само ходити, изишло
је напоље да дочека и испрати своје ратнике. Свака кумбаконска
девојка, која у тој војсци имађаше било вереника или брата,
оплела је венац цвећа да свога ратника њиме окити.
Тако је урадила и Дамајанта. Исплела је венац најлепших ружа што
их је сама неговала у врту своме, и на челу девојачкога јата
очекивала свога вереника.
Мало касније по њезину изласку, угледа Радху која јој се
приближаваше, такође са венцем исплетеним од самих ружица.
Дамајанту текну срце, чисто претрну и пребледе кад опази да се
девојче њојзи приближује.
Она прикри ово нагло узбуђење и запита је:
— Шта ћеш ти, Радха, с тим венцем кад га немаш коме дати? Ти
немаш ни брата, ни вереника!
— Сестро — одговори јој Радха молећим погледом. Не мој ме
одбијати! Дозволи да са твојим венцем здружим свој. Он је твој
вереник а мој спасилац; волем га као да ми је рођени брат, па
како немам чиме другим да му се одужим за ово што обсада живим,
исплела сам овај венац и дошла да те замолим. Не одбијај ме, да
си ми пред Богом сестра!
Девојче је тако лепо молило да се Дамајанти срце смекша, она је
привуче себи:
— Нека буде! — рече јој — примам сестринство и нека нам се
сједине венци невестинске и сестринске љубави! —
Коњица је била већ на помолу. Златом и сребром проткана одела,
позлаћени панцери, бисером и драгим камењем поткићене перјанице,
блистале су према сунцу и засењавале очи које гледаху у искићене
јунаке.
На челу хиљаде јахао је млади Пањати, смео и витак као копље
његово и непомичан као статуа из бронзе сливена. Хиљаде народа,
који клицаше поздраве младоме вођи, надметаху се ко ће га лепшим
именом назвати. Дамајанта и Радха, која иђаше за њом, окитише му
главу венцима. Војска се није задржавале ни мало. Пањати је имао
само толико времена, колико да се нагне с коња својој вереници да
је пољуби и са њених недара узме белу ружицу, онако исто мирисну
и прозирну као што беше она, коју задоби на језеру "Суза
радости", а која сада почива под земљом у врту његовом.
— Узми је и држи на твојим грудима, а када свене, не одбаци;
положи је у недра и донеси ми је натраг, јер осећам да је у њојзи
пола душе моје! —
Тако му рече вереница; он се закити ружом, још једном пољуби
опроштаја ради своју вереницу, а малу Радху, која га сузних очију
гледаше помилова по косама, ободе хата и као младо божанство
одвијори са својом коњицом. На скоро за тим изгуби се у златној
прашини пространога пута кумбаконског.
Неколико дана за тим долазили су улаци и доносили поздравље од
младога принца лепој Дамајанти. Нису могли да се напричају и
нахвале јунаштвом Пањати Сахиба, брзином његових ногу, хитрености
руку и поузданом оку коме се сребрно копље покораваше те никада
не промашаваше циљ коме га је око наменило. —